Lepo lice lepe Srbije

Ana Ivanović posetila je nedavno svoj rodni grad. Beograđanka u svetu, svetska pobednica, na kratko među Beograđanima. Pored velikih pobeda kojima se radovala čitava nacija, devojka u koju su poslednjih dana bile uprte oči cele planete, koju svetska štampa već proglašava „budućom gospodaricom teniskih terena”, u srpsku prestonicu donela je nešto zaboravljeno. Sa njom je stigao i dah građanske otmenosti, gracioznosti, elegancije, umerenosti i prefinjenosti.

Ana Ivanović je, jednostavno, drugačija. Ona je najlepše lice najlepše Srbije. Sportistkinja koja je otvorila novo poglavlje u novijoj istoriji srpskog tenisa.

U razgovoru za „Politiku” sasvim lako, bez dubljeg premišljanja, sa primetnom dozom akademske ozbiljnosti i samosvesnosti, Ana je govorila o mestu svog odrastanja, Zemunu. Teniserka koja je u Bulonjskoj šumi i na terenima „Australijen opena” građanima Srbije vratila poljuljani nacionalni ponos, detinjstvo i uspomene označila je ključnim momentom koji čoveka vezuju za neki grad.

Magični trougao                      

Iako, često putuje s jednog na drugi kraj sveta, svojom kućom naziva mesto gde je načinila prve korake, pustila prve suzice i dobila prve petice. Kada je pitaju gde je njen dom, nacionalna ikona sporta, teniserka neosporne lepote i gospodske otmenosti, čini se, nema dilemu.

– Uvek kažem Beograd. Prvih petnaest godina života provela sam u Zemunu. Tačnije, u Ulici Save Kovačevića, za koju sam skoro saznala da se zove Gornjogradska. Bilo mi je interesantno kada sam čula da ulica sa ovim imenom postoji i u prigradskim naseljima. Naša kuća se nalazila blizu fudbalskog stadiona „Zemun”. Tu sam išla u vrtić, u osnovnu školu „Majka Jugovića”. Posle smo se preselili na Bežanijsku kosu. Zapravo, odrastala sam u tom trouglu – Zemun, Novi Beograd, Bežanijska kosa. Nije nikakvo čudo što upravo te delove grada, danas, najviše volim, a možda i najbolje poznajem u odnosu na ostatak Beograda. Imali smo kuću sa velikom terasom. Tu smo provodili dosta vremena, dolazili su nam prijatelji, to je nešto što ću pamtiti zauvek. Još tu imam rodbinu. Idem povremeno tamo. Meni je bilo lepo dok sam tu živela. Jedino što mi je nedostajalo u tom delu grada bilo je društvo. U našem okruženju su bile zasebne kuće i nije bilo puno dece. Nedostajalo mi je ulično druženje. U soliterima toga ima više. Ono što mi je važno jeste i Zemunski kej. Često smo išli tamo. Voda, reka deluje opuštajuće na čoveka – priča Ana Ivanović.

Devojka koja je postigla veliki sportski uspeh i skrenula pažnju svetske javnosti, ne samo na sebe, već i na Srbiju, trenutno živi u Švajcarskoj. Nijedno mesto, osim Beograda, nikada neću moći da smatram svojom kućom. Uvek se rado vraćam ovde. To je grad u kome se govori moj maternji jezik. Kada dođem u Beograd osećam mirise detinjstva. Uhvati me nostalgija, nedostaje mi jedan dan više za boravak u Beogradu. Žao mi je kada odlazim, ali sam srećna što se, na neki način, osećam ambasadorom čitave zemlje i mog grada u svetu – nedvosmislena je „nova princeza belog sporta iz belog grada”, kako Ivanovićevu nazivaju novinari svetskih medija.

Građevine starije od država

Pored toga što druga teniserka sveta ostavlja širok prostor za sopstvenu subjektivnost i različita tumačenja, Beograd je za nju jedinstven.

– Svaki put kada dođem iznenadim se koliko Beograd počinje da liči na svet. Slika koju smo ranije imali nije bila dobra. Nadam se da će se i to promeniti. Imamo potencijal, i Srbija i Beograd, da budemo bliži svetu, njihovim standardima i pravilima koja tamo važe. Ipak, ponosim se Beogradom. Imamo nešto drugačije u odnosu na ostatak sveta. Samo jedna naša građevina starija je od pojedinih država. Teško je opisati osećaj kada imaš razloga da se ponosiš svojom zemljom – ističe naša sagovornica.

Ona je pristalica moderne arhitekture. Posebno ističe zgradu bivšeg Centralnog komiteta na Ušću. Takva zdanja, prema njenom mišljenju, smanjuju distancu prema svetu.

– Beograđani su pozitivni, otvoreni, iako su prošli kroz toliko teških situacija i vremena. Ostali su čvrsti. Tu karakternu crtu svog naroda uvek naglašavam u razgovorima u inostranstvu. U bilo koje doba dana u Beogradu vrvi od ljudi. Šetaju, domunđavaju se, vesele, svako na svoj način. U Švajcarskoj toga nema. Posle šest sati uveče teško da se neko može sresti na njihovim ulicama. E, to je razlika. Volela bih da se vratim ovde. Istina, čovek nikad ne zna gde život može da ga odvede. Beograd će za mene uvek imati posebno značenje, to je sigurno – zaključuje Ana Ivanović.