Pismo francuskog prijatelja

Da biste shvatili emotivni udarac zadat Francuskoj 13. novembra, pokušajte da zamislite sledeće: trojica terorista žele da uđu na Marakanu za vreme utakmice Srbija–Rusija i dignu se u vazduh na ulazu; petorica drugih streljaju po Skadarliji pre nego što odu da pobiju što je moguće više posetilaca koncerta „Riblje čorbe” u Domu omladine.

U „Bataklanu” sam pre nekoliko godina bio na koncertu Emira Kusturice i „Zabranjenog pušenja”.

Pre nekoliko meseci sam bio na fudbalskoj utakmici na Stad d’Frans.

U baru „Karijon” sam pre nekoliko dana bio na pivu sa prijateljima.

Poput mnogih, mogao sam biti žrtva. Poznajem ljude koji poznaju ljude koji su stradali. Po tome se ovaj događaj razlikuje od onog u januaru, kada su pobijeni novinari lista „Šarli ebdo” i Jevreji. Ovog puta ciljevi su bili Gospodin i Gospođa svi koji otelovljuju Francusku, Zapad, antitezu islamskom fundamentalizmu, mesta na kojim se pije, puši, sluša muzika.

Kao prošlog januara, plačemo, ostavljamo cveće, sklapamo primirja u našim političkim ili intelektualnim debatama. Neki opet kažu da ne treba brkati stvari, da je naš neprijatelj sam strah. Ali istina je da su naši neprijatelji islamisti i Islamska država. Ako prihvatamo da smo u ratu, onda sebi moramo da pružimo uslove za borbu. Ako treba, i protiv onih sugrađana koji su izabrali neprijateljski tabor.

Ima u Francuskoj oružja koje dolazi iz Bosne i sa Kosova, gde smo pre 25 godina podržali pogrešnu stranu. Prevarili smo se u tome ko su nam neprijatelji.

Ima u Francuskoj imama koji propovedaju uništenje hrišćanstva i francuske nacije.

Ima u Francuskoj političkih ličnosti koje ne traže polaganje računa od onih zalivskih država za koje znamo da manje ili više otvoreno podržavaju Islamsku državu.

Ima u Francuskoj strateških mislilaca koji cene da je Bašar el Asad opasniji od njegovih protivnika koji šalju mlade ljude, neke možda čak i tinejdžere, da petkom uveče ubijaju nevine građane (Francuze, Belgijance, Portugalce, Čileance, Jevreje, katolike, muslimane, ateiste) u najlepšem gradu na svetu.

Ima u Francuskoj moralnih autoriteta koji traže da prihvatamo desetine hiljada izbeglica i kad sa sigurnošću znamo da se među njima možda kriju budući teroristi.

Postoji u Francuskoj jedan problem. Mi smo u ratu ali mislimo da se može ratovati cvećem, crtežima, solidarnošću, frazama, apelima na jedinstvo. Udobno sakriveni unutar naše demokratske republike, hteli smo da zaboravimo šta je nasilje. Koristili smo ga s vremena na vreme, ali daleko od naših granica – u Africi, u Avganistanu, na Bliskom istoku, u Jugoslaviji.

Sada se nasilje vratilo u naše gradove i naša sela. Moraćemo ubuduće da naučimo da sa njim živimo.

Pisac i šef redakcije „Figaro magazina”