Ne na barikade

U nervoznoj srpskoj svakodnevici retka je prilika da se polemiše, a da sami akteri ili potpaljena javnost ne svedu sve nijanse rasprave na primitivni nivo: „Dobro, nego, da li si ti za ili protiv Vučića?” Nisam siguran da čitav javni razgovor, a pred nama su i vrlo relevantne teme veće od konkretnih političkih imena, može da se svede na tu banalnu dilemu. Dilemu koja liči na vrlo neuspešnu bravuru Vojislava Šešelja, koji je jednom, u bioskopu „Reks”, stalno tražio od odveć pametnog Đinđića da mu na svako pitanje odgovara isključivo sa „Da” ili „Ne”.

Ovakav uvod postoji zato što bih da osporavam tezu koju iznosi Kokan Mladenović, jedan od Vučićevih nagorljivijih protivnika. Ovde, međutim, nije reč o njegovim stavovima prema Vučićevoj politici, nego o Mladenovićevim usputnim, ali dubljim opaskama, za koje mi se čini da su katastrofalno pogrešne. Nadam se da neću biti dočekan na nož da tako branim Vučića. Mada, i ako budem, baš me briga.

Dakle, Kokan Mladenović u nizu javnih istupa često iznosi tezu da je, za razliku od sadržaja i estetike jugoslovenskog (socijalističkog) društva, koje je bilo otvoreno, neksenofobično, solidarno sa slabijima, vreme koje je nastupilo „gubitkom Jugoslavije” pretvorilo ljude u „krdo” oguglalo na tuđu patnju, ksenofobično i sebično. I da su takvi i Evropa i svet danas.

Tu vidim problem. O nacionalizmu (ne, ne zanima me što u „Vujakliji” piše da je nacionalizam ljubav prema svom narodu, dok je samo šovinizam prljav i gadan) mislim, možda, i gore od Mladenovića. Ali, za razliku od njega, nikako ne mislim da je Jugoslavija bila politička ili kulturna zajednica, što država po definiciji jeste, zasnovana na najdivnijim osećanjima njenih političkih elita (jedine dopuštene elite), niti na takvim osećanjima i svakodnevnoj praksi radnih ljudi i građana.

Isto tako, imam dramatično drugačije mišljenje o tome kako je „Jugoslavija nestala”. Puko nestajanje podrazumeva da je tu tvorevinu pogodio grom ili hiljadugodišnje poplave. To se, svi znamo, nije tako odjednom dogodilo. Mnogi od onih koji su prvo poslušno i čilo nosili štafetu, odlučili su u jednom momentu da zapucaju na Gazimestan (ili na trg na kome je govorio Tuđman, bilo koje mesto gde se klicalo nacionalističkim liderima... svejedno). Među njima je bilo i onih koji su konzumirali tu fenomenalnu otvorenost komunističke Jugoslavije, za najveći broj građana faktički ograničenu na šoping na pijaci u Trstu, a onda pozdravljali potpaljeni narod koji se događao, sa prozora i terasa stanova koje im je besplatno omogućilo „društvo”.

Bilo je, znamo to, među najaktivnijim pobornicima nacionalizama i primitivizama i mnogo kulturnih radnika, i među bivšim disidentima i među proverenim levičarima. U tome i jesu monstruoznost i tajna uspeha konvertitstva komunista čvrstog kova, Miloševića i kolega iz drugih republika, u nacionalističke vođe. Zato je bilo tako lako, zato smo prespavali pad Barlinskog zida.

Zbog toga danas, za razliku od Kokana Mladenovića, ne mislim da je korisno ukazivati kako su Jugoslavija i tadašnji svet bili divni, a kako su sada Evropa i svet otišli dođavola. Kako je ekstremizam zavladao, a istovremeno, kao što on čini, govoriti o političkom i geografskom Zapadu jezikom zastavnika JNA. Ne može se govoriti o SAD koje „vršljaju”, skupljati aplauze na otvorenoj sceni driblingom u kome se podsmeva kapitalizmu i istovremeno se nadati da to ne utire put novoj relativizaciji u srpskom društvu, koje već 200 godina ne može da izađe iz začaranog kruga u kome uvek ostane novčanikom na Zapadu, ali srcem i sedalnim delom leđa između Orijenta i Moskve.

Žao mi je ako se stvarno ne razume da u Srbiji svaki uzvik protiv Zapada, posebno ako ima malo demagoškog kvasca u sebi, ne rezultira kvalitetnim preispitivanjem modela modernizacije društva, nego jurišom u novi izolacionizam, sanjanje federacije sa Rusijom, u težim slučajevima i podrškom Nenadu Popoviću i njegovim zidarima zida pred Makedonijom. U to vodi i idealizovanje Jugoslavije i socijalizma sa ljudskim likom. Da svako slatkasto poigravanje i sprdnja sa očiglednim manama zapadne demokratije ne dovodi do bolje srpske demokratije nego utire put nekom despotu koji će, koristeći te fraze protiv NATO i MMF, Srbiji neke 2017. ili 2019. ponuditi politički izlaz koji će se završiti gorom katastrofom nego devedesetih.

U dosadnoj zapadnoj demokratiji ljudi biraju, a političari su uglavnom dosadne mastiljare. Ali, i to je bolje nego da biramo dok se sa barikada urla. Makar i najplemenitije parole. To nikada ne završi dobro. Džaba posle kajanje i „nisam tako mislio”. Okanite se revolucije. Puzajuća revolucija nas ubija poslednjih 112 godina. Neće ostati ni dugmad od nas.

*Direktor Trust Market Research