Umišljene i realne reforme u današnjoj Srbiji

Nije novost da vlast, posebno oni u vrhu vlasti, misli da je „njenom” narodu bolje nego što taj „njen” narod ocenjuje koliko mu je to „bolje”, posebno zahvaljujući onome što ta vlast čini da narodu bude bolje. Izvesna nesaglasnost u oceni boljitka koji bi trebalo da sledi iz onoga što čini vlast normalna je i valja je očekivati. Ali, valja se uznemiriti kada su razmere te nesaglasnosti izrazito velike, jer to znači da su i oni u vlasti, kao i „njihov” narod veoma razočarani. Razočarani ljudi po pravilu nisu u stanju da čine dobra dela.

Slušajući ovih dana premijera Vučića, stiče se uznemirujući utisak da je on veoma razočaran što „njegov” narod u velikoj većini ne deli njegove pozitivne ocene o dosadašnjim „bolnim reformama”. Njegovo razočaranje i svojevrsna zbunjenost takvim raspoloženjem u narodu pojačani su generalno pozitivnim ocenama koje izriču važni činioci u međunarodnoj zajednici i većina ekonomista i drugih stručnjaka sa kojima se on verovatno savetuje oko poteza koje vlada preduzima kako bi Srbija krenula iz doskorašnjeg predbankrotnog stanja u stanje zdrave i prosperitetne zemlje.

Premijer Vučić je često isticao da taj hod ka zdravoj i prosperitetnoj Srbiji, osim „bolnih reformi” koje će donositi i sprovoditi vlast, traži i korenite promene u svesti većine naroda u Srbiji, traži nova pravila ponašanja, svakako više rada, spremnost da se ne troši više nego što se realno zarađuje, traži savesnost i poštenje svih koji obavljaju društvene funkcije i spremnost svih građana da rade za dobro svoje nacije, države i njene bolje budućnosti. Takve promene jesu neophodne, no one se neće ostvariti preko noći, a i sama vlast može malo toga učiniti da se takve promene brže ostvare u današnjoj Srbiji.

Postoji, međutim, jedan bitan vid promena u stanju svesti i naroda, ali pre svega u svesti onih koji vrše vlast, a to je spremnost da se uvažava realnost i da se prestane videti dobro tamo gde tog dobrog nema, to jest da se kao „dobro” vidi nešto što je realno loše.

U današnjoj Srbiji trebalo bi s potrebnom realnošću sagledati koje su to suštinske društveno-sistemske reforme koncipirane i realno ostvarivane u proteklih nekoliko godina „naprednjačke vlasti”. Nesporno je da je budžetski deficit smanjen, i to smanjen više nego što se prvobitno procenjivalo. Iako je takav ishod proizašao i iz izvesnog revnosnijeg ubiranja budžetskih prihoda, najveći činilac u smanjivanju planiranog budžetskog deficita jesu zakonom nametnuto smanjenje plata zaposlenih u javnom sektoru i smanjenje penzija onima koji su bili „srećni” da imaju penzije veće od 25.000 mesečno. Doneti takav „reformski” zakon podrazumevalo je svakako određenu „političku hrabrost”, pogotovo od strane vlasti koja je u predizbornoj kampanji obećavala da ona neće ići na smanjivanja plata i penzija radi smanjivanja budžetskog deficita.

Efekti te „reforme” jesu bili brzo vidljivi, ali je problem što su to kratkoročni efekti samo u sferi fiskalne konsolidacije budžeta centralne države, ne nužno i budžeta lokalnih zajednica. Tom „reformom” nije uveden novi „sistem nagrađivanja” jer su, radi fiskalne konsolidacije, uvedene mere koje bi zagovornici liberalne ekonomije svakako morali odbaciti, budući da se ekonomija uređuje po modelu novog etatizma, s novim smanjivanjem razlika u nagrađivanju „prostog” i „složenog” rada, s pojačanom uravnilovkom, koja se smatrala jednim od ključnih uzročnika neuspešnosti „socijalističkih ekonomija”. Primenjeni model smanjivanja penzija demotiviše ljude da stiču vrhunska znanja i sposobnosti jer, makar u radnom veku sticali nešto veće plate po osnovu tih vrhunskih znanja i sposobnosti, čeka ih penzija koja, i kad je „visoka”, biva tek dva puta veća od prosečnih primanja zaposlenih ili tri puta veća od najnižih primanja zaposlenih.

Osim ove „reforme” u funkciji fiskalne konsolidacije, sve druge reforme pripremaju se gotovo četiri godine, računajući da početak „naprednjačke vlasti” označava momenat kada je današnji premijer Vučić bio „prvi potpredsednik” u vladi Ivice Dačića, ali te reforme niti su materijalizovane u odgovarajućim realnim potezima države, niti su vidljivi efekti tih reformi. Ono što je pratilo pripremanje tih reformi bilo je dovođenje novih „obećavajućih” reformatora, u čijem je izboru premijer Vučić imao glavnu reč, ali su ti visoko hvaljeni „reformatori”, posebno oni iz ekonomskih resora, ispadali iz vlade bez rezultata sa kojima bi vlast mogla ući u suštinske reforme privrede i društva. Premijeru nisu ta promašena kadrovska rešenja pominjana u javnosti kao njegova ozbiljna slabost, niti mu je zbog toga padala popularnost u narodu.

Upravo je tu još jedan paradoks koji bi morao da brine ljude u Srbiji koji tako dugo i strpljivo čekaju prelaz („tranziciju”) iz „teških” kriznih godina u godine boljeg života. Jer, teško je razumeti da i ova vlast obećava narodu „bolje sutra”, često sa konkretnim datumima i nagoveštenim „dobrim dešavanjima”, ali tog „boljeg sutra” nema ni „danas”, niti će toga biti uskoro. Zbog toga vlast praktički ne trpi nikakve posledice, osim što je malo uznemirava što „narod ne podržava reforme” kojima vlast namerava da donese „bolje sutra” Srbiji. O razlozima te očuvane popularnosti „naprednjačke vlasti”, posebno visoke popularnosti premijera Vučića, valjalo bi svakako razmišljati iz druge vizure, očito ne iz vizure dosadašnjih „reformi” i realnih domašaja tih reformi.

*Sociolog, profesor univerziteta u penziji