Sukob civilizacija, juče i danas

Stravičan masakr islamskih terorista u Parizu, kao i mnogobrojne terorističke akcije u raznim delovima sveta izvedene ranije, dokaz su da je Samjuel Hantington samo delimično bio u pravu. Pre dvadesetak godina ustvrdio je da će se, posle završetka hladnog rata, glavni sukobi u svetu odvijati između različitih civilizacija. Da li je taj „sukob civilizacija“ počeo tek posle završetka sukoba ideologija i „hladnog rata“ ili on traje već vekovima? Kad se malo bolje „razgrne“ istorija, biće da taj sukob traje od davnih dana, samo on u novije vreme dobija nove forme i, u obrnutom smeru, vraća se kao bumerang.

Svako ubijanje nevinih ljudi, bili oni bele, crne ili žute rase, bilo koje religije, bez obzira na to kako ta ubijanja definisali, za najoštriju su osudu i mora im se suprotstaviti svaki normalan i slobodoljubiv čovek. Da bi to suprotstavljanje bilo efikasno, morali bi se prvo istražiti uzroci tog zla, da bi se ono efikasnim merama predupredilo i suzbilo u korenu. Jer, terorizam nema front. Rešenje nije u supersoničnim avionima, raketama i dronovima. Juče Al Kaida, danas Islamska država, a sutra ko zna ko.

Narodi nekih zemalja zapadne civilizacije, koji su u novije vreme i ponajviše izloženi terorističkim napadima, ako hoće da budu pošteni u prvom redu prema sebi, morali bi da se zapitaju koliko im je savest čista kada su u pitanju neke istorijske činjenice iz vremena kolonijalnih osvajanja velikih delova planete. Da li su svojim postupanjima prema kolonizovanim narodima možda posejali seme današnjeg terorizma? Da li se neka od tih „postupanja“ mogu podvesti pod pojam terorizma? Pošto su udžbenike istorije pisali upravo oni, ta kolonijalna osvajanja navodno nemaju nikakve veze s terorizmom. Uostalom, da li je neko i kako definisao pojam terorizma?

Samo onaj ko je živeo i družio se s narodima iz bivših engleskih i francuskih kolonija može shvatiti sav užas koji su doživljavali njihovi preci i siromaštvo u kojem se danas nalaze. Proces kolonizacije je nešto najsramnije u ljudskoj istoriji. Prvo su išli fratri sa Biblijom i, kako reče jedan afrički državnik, tražili od nas da se zajedno molimo Bogu zatvorenih očiju, sa Biblijom u ruci. Kada smo otvorili oči, kaže on, Biblija je bila u našim rukama a naša zemlja u njihovim. Kamo sreće da je samo tako bilo.

Posle Biblije nastupala je država. Koristeći različite metode, uključujući i masovna ubistva nevinih ljudi, otimala je njihovu zemlju, eksploatisala njihova rudna bogatstva i sirovine a njih pretvarala u robovsku radnu snagu. Zar to nije bio terorizam, i to državni? I tako, desetinama i stotinama godina. (Primer Zimbabvea pokazuje dokle je to išlo. Najplodnijom zemljom Afrike zagospodario je beli čovek. Samo jedan procenat belih farmera, u odnosu na celu populaciju, bili su vlasnici 80 procenata obradive zemlje. Kada je nezavisni Zimbabve, čak deset godina posle sticanja nezavisnosti, doneo zakon o zemljišnoj reformi da se oteta zemlja vrati u posed onima od kojih je oteta, beli čovek, sada udružen u EU, uvodi tom narodu sankcije. Nažalost, tim sankcijama pridružuje se i Srbija – zemlji koja se hrabro u SB OUN usprotivila uvođenju sankcija upravo Srbiji.)

Ne bi bilo nikakvo iznenađenje da jednog dana, ponajviše zbog bede i siromaštva, „reka terorista“ i iz tih zemalja, u vidu nekih novih emigranata, krene ka svojim „usrećiteljima“.

Posebno bi se SAD morale zapitati koliki je njihov „doprinos“ današnjem terorizmu. Da li su i oni posejali neko seme terorizma svojim ratnim pohodima u Avganistanu, Iraku, Libiji, da pomenem samo neke. Kakvo opravdanje imaju za smrt nekoliko stotina hiljada iračkih građana? Da li je reč o strahu od „diktatora“ Sadama Huseina, koji eto samo što nije upotrebio „oružje za masovno uništenje“? Koga je to ugrožavao ili napao Muamer Gadafi ili se i on borio protiv islamskih terorista? Na šta danas liči Libija? Ima li i tu terorizma ili je to „civilizacijsko dostignuće“ zapadne demokratije? Ko je stvorio a ko tolerisao mudžahedine u ratu u BiH?

I papa se oglasio izjavom o nekakvom „delu trećeg svetskog rata“. Ne misli valjda na rat hrišćanstva i islama. Zar nam svima, i hrišćanima i muslimanima, ne bi bilo korisnije da se kroz zajednički dijalog potraže rešenja da svako prvo „počisti svoje dvorište“ i tako otkloni uzroke regrutovanja tim mladih zavedenih „šehida“. Da se otkriju ideolozi i finansijeri terorista. Da prestanemo da zapadni svet – eto, mora da rešava unutrašnje probleme Iraka, Libije i Sirije. Pustimo ih da oni budu svoji na svome, gazde svojih resursa, a ne da im ih drugi otimaju.

*Ambasador u penziji