Investicioni fondovi u trci za Telekom

Šta nam govori činjenica da su se za kupovinu domaćeg telekomunikacionog operatera „Telekom” javili većinom strani investicioni fondovi, a da na spisku zainteresovanih praktično i nema većih kompanija iz te branše?

Za ministra trgovine i telekomunikacija Rasima Ljajića tu nema ništa sporno i loše, jer, kako kaže, investicioni fondovi imaju novac. Da li je baš sve u novcu?

Poslovna logika investicionih fondova je jasna. Kupuju povoljno ili što bi neki rekli, što jevtinije, zatim preduzeće „utegnu”, a to znači  smanje troškove, što neminovno vodi smanjenju broja zaposlenih, a zatim kompaniju prodaju, podrazumeva se po višoj ceni. Stručnjaci kažu da u slučaju ovih fondova investicioni ciklus traje tri do pet godina. To znači da oni u tom roku obave ono zbog čega su došli i traže novog vlasnika preduzeću.

Ukoliko investicioni fond bude kupac „Telekoma” ko će biti sledeći vlasnik?

Strani investicioni fondovi kupovali su domaća preduzeća i ranije. Tako je „Salford” početkom prošle decenije kupio dve mlekare „Imlek” i „Subotičku”, zatim punionicu vode „Knjaz Miloš” i konditorsku industriju „Bambi Banat”. Sve kompanije objedinjene pod nazivom „Dunav hrana grupa” ove godine prodate su drugom investicionom fondu „Mid Evropa partners”. Inače, ovaj investicioni fond bio je do pre godinu dana vlasnik kablovskog operatera SBB, koji je kasnije prodat američkom fondu KKR-u.

Mesnu industriju „Karneks” u Vrbasu kupio je 2003. fond „Midland resors”, a već 2006. godine preprodao ga je drugom fondu „Ašmoru”. Tek 2011. vlasnik te firme postala je MK grupa.

Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, kaže da su loše ekonomske prilike i u svetu i kod nas razlog što se za kupovinu „Telekoma” nije javila nijedna svetska ozbiljnija kompanija iz branše. On podseća da se priča da iza jednog investicionog fonda stoji zapravo „Dojče Telekom”, koji zbog zakonskih ograničenja o visini investicija, jer su probili taj limit, ne može da učestvuje. Ukoliko je to tačno, ovaj telekomunikacioni gigant bi mogao za nekoliko godina i formalno da postane vlasnik „Telekoma” što, po njemu, i nije loše.

– Ako baš mora da se proda, a lično sam protivnik toga i smatram da ne mora, uvek je bolje da dobijemo kompaniju koja se bavi tom delatnošću nego investicioni fond. Jer, to je siguran znak da će u istom obimu delatnost biti nastavljena. To, uostalom, pokazuje i iskustvo iz ranijih privatizacija. Tamo gde su kupci bili iz iste branše preduzeće je preživelo – kaže Savić.

On smatra da bi trebalo napraviti analizu o tome koliko je „Salford” novca uložio u Srbiju, što kroz kupovinu preduzeća, što kroz investicije i videti koliko su oni zaradili, a koliko Srbija. On misli da postoji nesrazmera, jer svaka ozbiljna analiza pokazuje da su investicije manje nego što se prikazuju.

Da li su investicioni fondovi rigorozniji u upravljanju i da li zaposleni u „Telekomu” treba da strahuju od otpuštanja?

– Naravno da imaju razloga za strah ukoliko se, na primer, uporedi broj zaposlenih u „Telenoru” i „Telekomu”. U „Telenoru” radi 1.200 ljudi, a u „Telekomu” sa operaterima u Republici Srpskoj i Crnoj Gori 13.000. Mislim da će posle privatizacije u „Telekomu” ostati tek četvrtina sadašnjeg broja i to oni bez kojih osnovna delatnost ne može da se obavlja. „Telenor”, uz tih 1.200 zaposlenih zapošljava druge službe koje su nekad bile u samoj kompaniji, poput, knjigovođa. Svi koji to sada rade u „Telekomu” mogu da računaju da će ostati bez posla – dodaje Savić.

Uvidom u finansijske izveštaje vidi se da je „Telekom” profitabilna kompanija, ali kad se to podeli s brojem zaposlenih ta profitabilnost veoma opada. Prošlogodišnja zarada ove kompanije iznosila je 170 miliona evra, uz godišnji zajam od 200 miliona evra za otplatu kredita za kupovinu „Telekoma” Republike Srpske i otkup 20 odsto udela od grčkog OTE-a. Kada se za godinu dana kredit vrati može se računati da će profit „Telekoma” iznositi 300-350 miliona evra godišnje. Ukoliko se uzme u obzir da se za „Telekom” traži 1,4 milijarde evra to znači da se kompanija prodaje za njen petogodišnji profit. U 2013. „Telekom” je investirao 13,3 milijardi dinara što je 2,4 puta više nego što su to učinili „Telenor” i VIP zajedno. Kao argument za prodaju „Telekoma” navodi se potreba za investiranjem u čemu se sada, navodno, zaostaje. Savić kaže da bi ta suma bila kudikamo veća kada bi se država samo jedne godine odrekla dobiti „Telekoma”.

Ekonomista Aleksandar Stevanović smatra da investicioni fond kao kupac neće mnogo ulagati, jer mu je cilj sasvim drugi, a to je prodaja što znači da građani neće dobiti bolju uslugu. Šta takav kupac znači za zaposlene jasno je kaže on iz njihovog raskola, jer manjini odgovara izdašan socijalni program, dok većina želi da nastavi da radi.

Nenad Gujaničić, iz Vajz brokera kaže da je tender za „Telekom” omogućio da se u nadmetanju za kupovinu mogu prijaviti i investicioni fondovi, jer je očito cilj države bio da se postigne maksimalna cena. U uslovima politike „jeftinog novca” koju sprovode glavne svetske banke, investicioni fondovi su najlikvidniji učesnici na tržištu i mogu da plate veću cenu nego što bi to uradili strateški investitori. Zato ne treba da začudi ako kupac „Telekoma” bude neki od svetskih investicionih fondova.