Zašto Pariz, a ne Bejrut

Bruji na društvenim mrežama pitanje zašto su srpski mediji posvetili daleko veću pažnju masakru organizovanom u petak u Parizu nego pokolju u Bejrutu koji se zbio samo dan ranije ili terorističkom napadu u Keniji u aprilu. Pitaju da li su životi jednih vredniji od života drugih. Optužuju redakcije za rasizam jer nisu isti značaj pridavale poslednjim žrtvama bombardovanja u Siriji i Iraku.

Treba odgovoriti na ove optužbe. Masakr u Parizu bio je spektakl. Dakle, osmišljen je tako da privuče najveću pažnju. Radikalizovani muslimani u gradu koji slovi za najlepši na svetu u petak uveče pucaju po kafićima, raznose se na koncertima i uzvikuju političke parole ispred stadiona gde se nalazi šef Jeliseja. To je, u odnosu na izručivanje bombi na Siriju ili podmetanje eksploziva u Libanu, delovalo kao film.

Potom, političko nasilje u Siriji, Iraku i drugde u regionu već dugo je svakodnevica koja se više ne smatra novošću. Novinarsko pravilo kaže: „Nije vest da je pas ujeo čoveka, već da je čovek ujeo psa.” Ono što je retko, što se izdvaja, što „bode oči” – privlači pažnju. Prošle godine je u Libanu izvedeno 200 terorističkih napada, u Keniji sto, a u Francuskoj nijedan. Nismo navikli da bombe padaju po Parizu, pa je udarna vest kada se to ipak dogodi.

Vest je mnoge duboko uznemirila i zbog toga što je pokazala da Islamska država više nije regionalna milicija koja se bavi svojim kalifatom već dobro organizovana teroristička mreža sa pipcima u Evropi. Logično je da brinete kada se javi mogućnost da je prvi komšija vašeg deteta u Briselu ili izbeglica koji prolazi kroz vašu zemlju – terorista.

Konačno, nije rasizam razlog što smo više izveštavali o bombama u Parizu nego o eksplozijama u Bejrutu ili Bagdadu. To je stvar logike, istorije, kulture i – novinarskog načina razmišljanja. Novinari pišu o onome što zanima njihovu publiku. Ako je izveštavanje o Parizu bilo pristrasno, onda je koren te pristrasnosti u gledaocima i čitaocima koji su tražili da do detalja znaju šta se zbiva u zemlji čijoj se literaturi, arhitekturi i modi dive. Izveštaji o terorističkim napadima u 10. i 11. arondismanu među najčitanijima su i najkomentarisanijima na sajtu „Politike”, dok izveštaji o poginulima na Bliskom istoku, žalosno je priznati, gotovo da ne pobuđuju nikakvo interesovanje. Pisali smo, nije se čitalo. To što se srpski mediji i građani više zanimaju za Evropu nego za, na primer, Afriku sasvim odgovara ljudskoj prirodi. Čoveka uvek najviše zanima šta se dešava u njegovoj blizini i ljudima sličnim njemu. Koliko je među vama onih koji govore francuski, a koliko onih koji govore arapski? Koliko je nas čitalo Flobera, Voltera i Sartra, a koliko... da, teško nam je i da se setimo libanskog ili kenijskog autora. Đoković igra na „Rolan Garosu” pa nije čudno da izjavljuje da je šokiran napadima na Francusku.

Mnogo je verovatnije da će Srbin nastradati u terorističkom napadu u Parizu nego u masakru u Bejrutu. U francuskoj prestonici je povređeno 14 građana Srbije, u libanskoj – nijedan. Mnogi naši građani imaju prijatelje i rođake u Francuskoj ili planiraju da tamo uskoro odu na studije, odmor ili doček Nove godine. Nije li onda prirodno da naše čitaoce više zanima šta se zbiva u Parizu nego u Damasku?

Ismevani su oni koji su na „Fejsbuku” „prelepili” fotografije francuskom zastavom, mada je onima koji su ih ismevali to bila odlična prilika da se podsete koje su boje srpske trobojke. To su oni isti koji su na društvenim mrežama kačili sliku eksplozije iznad libanske prestonice i pisali: „Zašto niste pisali o ovome?” Jedina nevolja u tome jeste što na toj fotografiji nije bio Liban. Kritičari pisanja o Parizu toliko su inače zainteresovani za Istok da ne razlikuju Bejrut od Palestine!