Zašto šapućemo na srpskom

Srpski se danas šapuće, rečenica je vladike Nikolaja Velimirovića, koju je izgovorio potkraj Drugog svetskog rata u jednoj od svojih misija, kojima je podsticao javno mnjenje Velike Britanije da bude više okrenuto oslobođenju Srbije. Ovom mišlju je profesor dr Aleksandar Jerkov započeo svoje izlaganje u okviru tribine „Sačuvajmo srpski jezik”, koju zajednički organizuju Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, i list „Politika”, a koja je na Filološkom fakultetu održana sa temom „Kakav je jezik srpskih pisaca u književnim delima, od srednjega veka do danas”. Pored Jerkova, u razgovoru su učestvovali i profesori Katedre za srpsku književnost i jezik Filološkog fakulteta Tomislav Jovanović, Radivoje Mikić i Boško Suvajdžić. Aleksandra Vraneš, dekan Filološkog fakulteta, pozdravila je održavanje ovog skupa, a uvodnu reč vodio je Gradimir Aničić, predvodnik ovog jezičkog projekta i lektor našeg lista.

Profesor Jerkov nastavio je svoje izlaganje rečima:

– I danas u svojoj zemlji, u kulturi kojoj pripadate, na srpskom šapućete. Mogli bismo da se zamislimo nad tim jesmo li zaista  slobodni ili smo pod nekom vrstom specifične civilizacijsko-kulturološke i tehnološko-političke okupacije. To bi se lako moglo dokazati prolaskom nekom od beogradskih ulica, koje su agresivno ispunjene natpisima drugih jezičkih idioma, izraza, i jezika, i kojima smo zapravo okupirani i preplavljeni – rekao je Jerkov.

On je zapazio da jedino visokim dometima srpske književnosti trajemo u vekovima, literaturom koja je velika i u evropskim okvirima. Profesor Jerkov, koji je svoja istraživanja posvetio posebno 20. veku, stvaralaštvo ovog perioda izdvaja kao vrhunsko, počev od stvaralaštva Bore Stankovića, do Andrića i Crnjanskog, Ivana V. Lalića i Vaska Pope.

– To je veličina sa kojom se može živeti. U našem mentalitetu postoji i potreba za veličinom, koja zna da bude i groteskna, ali ipak,  bez težnje ka grandioznom, ne postoji ni njegovo ostvarenje – dodao je Jerkov, parafrazirajući Hegelovu ideju, i definišući jezik kao sredstvo za postizanje elitističkih stvaralačkih opredeljenja.

Profesor Boško Suvajdžić ukazao je upravo na ideju kontinuiteta u jeziku književnosti od srednjeg veka, od narodne epike, pa sve do naših dana, govoreći o elitnim vrednostima toga jezika.

Razlike između književnog jezika, i jezika književnih dela, koji je od prvog mnogo širi, podvukao je profesor Radivoje Mikić, izražavajući ujedno zabrinutost za stanje srpskog jezika koji je u javnoj upotrebi. Profesor Mikić takođe je primetio da neke institucije kulture danas u Srbiji gotovo da postoje kao da su na neprijateljskoj teritoriji, a među njima su Srpska književna zadruga i Matica srpska. Razlog za to je, kako je primetio, decenijsko opstajanje jedne te iste ideologije, koja je samo promenila svoju spoljašnjost, dok je zapravo podjednako negativno usmerena prema tradiciji.

–  Pre par godina u SKZ-u ustanovljen je Odbor za srpski jezik, koji je, pored ostalog, osnovao nagradu „Bogdan Popović” za književno delo koje se ističe po lepoti jezika. Pronašli smo autora koji je odgovarao parametrima ovog priznanja, ali nismo uspeli da zainteresujemo kulturnu sredinu i da u javnosti pokrenemo interesovanje za aspekt lepote u književnom delu. To pokazuje koliko u našoj svesti postoji predstava o značaju književnosti i jezika – objasnio je profesor Mikić.

O jeziku stare srpske književnosti govorio je profesor Tomislav Jovanović, ističući da je to ujedno i najstariji jezik naše književnosti, koja je postojala i pre Save Nemanjića, i da je jeziku  Miroslavljevog jevanđelja, s kraja 12. veka, prethodila pismena tradicija, koja je pripremila njegov nastanak.

– Jezik stare srpske književnosti proistekao je iz zajedničkog slovenskog korena, to jest iz staroslovenskog jezika, i ulio se u zasebnu redakciju srpskoslovenskog jezika. Taj jezik nije samo jezik srpskih pisaca, već i onih dela koja su prevedena sa grčkog iz prebogate tradicije vizantijske književnosti, na koju su se ugledali i srpski pisci. Istovremeno sa postojanjem srpskoslovenskog jezika pisane književnosti, razvijao se i narodni  jezik, na kome je preovlađujuće stvaralaštvo nazvano narodnom, ili usmenom, književnošću. Srpskoslovenski jezik je prebogat, nastao je na osnovama već razrađenog jezika svih Slovena, i na ovom jeziku sačuvano je nepregledno blago za proučavaoce književnosti, kao i za pisce koji su njim nadahnuti – rekao je profesor Jovanović, ukazujući na odlike tragalačkog i inovativnog u poetskom jeziku stare srpske crkvene poezije, koja je ujedno predstavljala i vrhunac odmeravanja starih srpskih pisaca prema jeziku.

Gradimir Aničić podsetio je na velike srpske pisce koji su tokom tradicije od stotinu jedanaest godina pisali za list „Politika”, među kojima su bili i Branislav Nušić (pod pseudonimom Ben Akiba), Milutin Uskoković, Bogdan Popović, Dragiša Vasić, Petar Kočić, Bora Stanković, Isidora Sekulić, Jovan Dučić, Stevan Sremac, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Branko Ćopić, Veljko Petrović, Milan Bogdanović, Stevan Jakovljević i drugi. Osnivač „Politike” Vladislav Ribnikar, kako je rekao Aničić, u svom drugom tekstu iz 1904. godine, komentarišući nacrt Zakona o osnovnim školama tekst je započeo pričom o Rastku Nemanjiću, vladarskom sinu, koji je prosvetu pretpostavio vlasti.

– Za nered u tadašnjem društvu, na početku 20. veka, donekle je opravdanje našao u nesređenim prilikama, ali je uzrok lošem odnosu vlasti prema učiteljima našao u karakteru naroda. „Konsekventnost i izdržljivost nedostajale su nam i na tom poslu, kao i svugde. Što je jedan uradio preko dana, to je drugi razrušio preko noći. Stara srpska posla, svako je od svakog hteo da bude bolji i pametniji” – Aničić je citirao Ribnikara, uspostavljajući paralelu sa sadašnjim trenutkom u Srbiji.