Gr(e)ci­zmi u srp­skom je­zi­ku

Helen­ska, vi­zan­tij­ska i neo­he­len­ska tra­di­ci­ja u kul­tu­ri na­ro­da ju­go­i­stoč­ne Evro­pe pred­sta­vlja­ju nji­hov ne­raz­dvoj­ni deo. Grč­ki isto­rij­ski, kul­tur­ni i je­zič­ki sup­strat te­melj je sve­ko­li­ke bal­kan­ske nad­grad­nje, iz­ra­žen du­blje i vre­men­ski da­le­ko­se­žni­je ne­go što je to slu­čaj u mno­gim van­bal­kan­skim kul­tu­ra­ma. Ži­vot i obi­ča­ji, je­zič­ka i knji­žev­na mi­sao slo­ven­skih i ne­slo­ven­skih na­ro­da na ovim pro­sto­ri­ma iz­gra­đi­va­ni su pre­te­žno po grč­kom uzo­ru i na re­cep­ci­ji grč­kog je­zič­kog na­sle­đa. Pri to­me se iz­dva­ja­ju sle­de­ći vi­do­vi re­cep­ci­je: 1. ne­po­sred­ne ve­ze na­ro­da ko­ji su tu kul­tu­ru stva­ra­li, 2. uti­ca­ji hri­šćan­ske kul­tu­re i cr­kve­ne knji­žev­no­sti sred­nje­ga ve­ka, 3. me­đu­sob­ni do­di­ri pu­tem mo­der­nog kla­sič­nog obra­zo­va­nja za­sno­va­nog na pro­u­ča­va­nju grč­kog je­zi­ka i pre­vo­da sa grč­kog i 4. sa­mo­stal­ni stva­ra­lač­ki pro­do­ri u sve­ko­li­ku he­len­sku ci­vi­li­za­ci­ju od Ho­me­ra do na­ših da­na.

Ov­de pr­ven­stve­no mi­sli­mo na se­man­tič­ke od­li­ke gr(e)ci­za­ma bu­du­ći da je za ana­li­zu po­zajm­lje­ni­ca iz jed­nog je­zi­ka u ne­kom dru­gom po­treb­no „da bar je­dan od njih – ili je­zik-da­va­lac ili je­zik-pri­ma­lac – ka­sni­je evo­lu­i­ra, ta­ko da se hro­no­lo­gi­ja na osno­vu tih raz­li­ka mo­že la­ko utvr­di­ti“. To se po­seb­no od­no­si na vre­me pre­u­zi­ma­nja grč­kih po­zajm­lje­ni­ca, kao i na pu­te­ve ko­jim su nam te re­či do­šle. Ne­ka­da su grč­ke re­či ula­zi­le u srp­ski (ili pi­sa­ni je­zik cr­kve...) kao knji­ške, u dru­gim slu­ča­je­vi­ma su ta­kve knji­ške re­či pre­šle u na­rod­ne go­vo­re, tre­ći put je po­sre­do­vao cin­car­ski ili ko­ji dru­gi et­nič­ki ele­ment.

Ne­ki gre­ci­zmi spa­da­ju u one do­sta ret­ke slo­je­ve je­zič­kog na­sle­đa iz vre­me­na pr­vih kul­tur­nih do­di­ra Sr­ba i Gr­ka. Taj uti­caj bio je na­ro­či­to sna­žan u do­ba Ne­ma­nji­ća. On se kod Sr­ba na­sta­vlja i u vre­me tur­ko­kra­ti­je, po­seb­no u do­ba stva­ra­nja na­ci­o­nal­nih dr­ža­va Sr­bi­je i Grč­ke na po­čet­ku de­vet­na­e­stog ve­ka.
Sa me­to­do­lo­škog sta­no­vi­šta naj­jed­no­stav­ni­ji su slu­ča­je­vi ka­da ima­mo grč­ki ori­gi­nal, od­no­sno srp­sko­slo­ven­ski pre­vod. Reč je o se­man­tič­kim pre­ve­de­ni­ca­ma – kal­ko­vi­ma. Škol­ski pri­me­ri za to su iz­ra­zi: ru­ko­vo­di­lac  (grč­ki he­i­ra­go­gos) i sun­co­kret (he­li­o­tro­pion). U tu ka­te­go­ri­ju spa­da i lek­sič­ka gru­pa ko­ju sa­či­nja­va­ju iz­ra­zi: dr­ža­va (kra­tos), dr­ža­ti (kra­tein), sa­mo­dr­žac (auto­kra­tor), de­mo­kra­ti­ja (de­mo­kra­tia) – na­rod­na dr­ža­va.

„Reč ško­la kre­nu­la je sa ju­žnog Bal­ka­na na svo­je kul­tur­no pu­to­va­nje pre vi­še od dva­de­set ve­ko­va“, sma­tra lin­gvist Mi­lan Bu­di­mir. Sa ovim is­toč­ni­kom sta­ro­bal­kan­ske kul­tu­re kre­nu­li su na sve stra­ne sve­ta i dru­gi grč­ki ter­mi­ni: bi­bli­o­te­ka, gra­ma­ti­ka, dra­ma, ele­gi­ja, ep, ka­te­dra, ko­me­di­ja, za­tim li­ri­ka, ma­te­ma­ti­ka, mu­zi­ka, sim­fo­ni­ja, ton, tra­ge­di­ja, fi­zi­ka, har­mo­ni­ja.
Ovo su sa­mo ne­po­sred­ni slu­ča­je­vi ko­ji ni­su mno­go iz­me­ni­li pr­vo­bit­ni ob­lik, ali reč po­tes, ko­ju Vuk Ka­ra­džić be­le­ži kao „nji­ve i pa­šnja­ci oivi­če­ni pri­rod­nom ogra­dom“, ni­je ni­šta dru­go ne­go grč­ko hypot­he­sis, ne­što re­du­ko­va­no, na­ma po­zna­ti­je kao hi­po­te­za. Ta­ko je i ter­min li­va­da sta­ro­grč­ki aku­za­tiv le­i­ba­da, a no­vo­grč­ki no­mi­na­tiv li­ba­da; slič­no to­me su iz­ra­zi će­ra­mi­da i ja­gu­ri­da (ne­zre­lo, ki­se­lo gro­žđe); sle­de za­tim iz­ra­zi: la­star (vla­sta­ri), grab (gra­bos), po­lja­na (po­u­li­a­na). 

Po­seb­no je za­ni­mlji­va reč avli­ja, za ko­ju se i da­nas sma­tra de je u pi­ta­nju tur­ci­zam, iako je to sta­ro­grč­ki ob­lik auli (lat. aula), u no­vo­grč­kom iz­go­vo­ru avli, tur­ci­zi­ra­no na­stav­kom ja, kao de­li­ja, ka­pi­ja.
Vid­ni­je tra­go­ve grč­kog je­zič­kog na­sle­đa, pre­ma is­tra­ži­va­nji­ma Sto­ja­na No­va­ko­vi­ća i Pa­vla Ivi­ća, na­la­zi­mo u De­čan­skoj hri­so­vu­lji i Du­ša­no­vom za­ko­ni­ku. Da na­ve­de­mo sa­mo ne­ke pri­me­re: ir­mos (cr­kve­na pe­sma), je­lej (po­sve­će­no ulje), li­ti­ja (po­vor­ka), omi­li­ja (cr­kve­na be­se­da), hri­so­vu­lja (po­ve­lja), pro­stag­ma (na­red­ba), me­ta­ni­je (ka­ja­nje), me­te­ha­ti (uče­stvo­va­ti), pe­tra­hilj (deo ode­žde pra­vo­slav­nog sve­šten­stva). 

Poj­mo­ve iz kla­sič­ne li­te­ra­tu­re či­ne gre­ci­zmi: ad­ski (ko­ji pri­pa­da do­njem sve­tu), am­vro­si­ja (hra­na vi­šnjih, da­je be­smrt­nost), nek­tar (hra­na grč­kih bo­go­va), za­tim ara­tos (pro­klet) i s tim u ve­zi gla­go­li ara­to­si­lja­ti se i ra­to­si­lja­ti se (oslo­bo­di­ti se, re­ši­ti se be­de); ne­ki na­ši in­fi­ni­ti­vi na­sta­li su sa grč­kim aorist­nim na­stav­kom –isa: ok­tro­i­sa­ti, igu­ma­ni­sa­ti, me­ta­ni­sa­ti, bal­di­sa­ti, lip­sa­ti.
Ov­de po iz­bo­ru još do­no­si­mo one bo­lje pro­u­če­ne i u na­šem je­zi­ku fre­kvent­ni­je gre­ci­zme, kao i ne­ke pr­vi put za­be­le­že­ne: ar­hi-, pre­fiks u slo­že­ni­ca­ma – ima zna­če­nje sta­ri, glav­ni, ve­li­ki, če­sto i pe­jo­ra­tiv­no, npr. ar­hi­len­šti­na (ve­li­ka len­šti­na) ili ar­hi­lo­pov (lo­pu­ža, lo­pur­da); ar­ga­tin – rad­nik, otu­da i ar­ga­to­va­ti – ra­di­ti; aspi­da – ču­va pr­vo­bit­no zna­če­nje – zmi­ja, ble­nu­ti od ble­po – gle­da­ti za­be­zek­nu­to; du­nja – re­duk­ci­jom grč­kog ob­li­ka ki-do­nia; ži­ta­ri­ca od si­ta­ri; zo­na od zo­ni, u zna­če­nju zo­na, po­jas; je­re­mi­čak – usa­mljen pla­nin­ski cvet, bez sum­nje od sta­ro­grč­kog ob­li­ka  eri­mi­kos – usa­mljen; ka­ni­ti (se), pe­jo­ra­tiv­no ska­nje­ra­ti se od ka­no – či­ni­ti, na­ka­ni­ti se; ka­ra­ka­ča – kod nas još ne­za­be­le­že­ni ob­lik pre­ma grč­kom ka­ra­kak­sa, što zna­či svra­ka, gun­đa­va že­na; ko­ka­lo (ko­ka­lo) – ve­li­ka kost; ku­nić (ku­ne­li) – ze­ka, ze­čić; ku­nja­ti (dre­ma­ti), u ve­zi je sa grč­kim ko­lev­ka – ku­nia; kur­nja­ti – u reč­ni­ci­ma ne­za­be­le­že­ni ob­lik od grč­kog kur­ni­a­zo u zna­če­nju pre­spa­va­ti, obič­no se od­no­si na ko­koš ko­ja pre­no­ći na dr­ve­tu ili na tr­sci (kur­nja); ka­že se i za čo­ve­ka: „Gde si ku­ra­njao no­ćas?“ ku­tla­ča (ve­li­ka ka­ši­ka), ali od grč­kog de­mi­nu­ti­va ku­ta­la­ki; pe­ri­voj (pe­ri­vo­li) – ba­šta, vrt; pr­ći­ja – od pro­i­kio (mi­raz); ro­vit (ru­fih­tos); sa­ra­ga (psa­ra­ki); si­nor (si­no­ro); ški­lji­ti (ski­li – pas) – ški­lji kao pas; još ne­za­be­le­že­na reč na­mi­la­ti si­no­nim je gla­go­lu iz­vo­lje­va­ti, a do­la­zi od grč­kog pre­zen­ta na mi­lo uče­sta­log zna­če­nja da ka­žem, da ka­žem...; mo­že se još ču­ti u šu­ma­dij­skom go­vo­ru (u oko­li­ni Kra­gu­jev­ca).

Broj od oko 900 grč­kih po­zajm­lje­ni­ca, ko­li­ko ih je Pe­tar Skok iden­ti­fi­ko­vao, ne pred­sta­vlja ko­nač­no sta­nje nji­ho­ve pro­u­če­no­sti. Ako se još ima u vi­du da je to uglav­nom bi­lo sta­nje lin­gvi­sti­ke do 1939. go­di­ne, a da su po­sle to­ga do­šla zna­čaj­na is­tra­ži­va­nja ne­mač­kog sla­vi­ste Mak­sa Fa­sme­ra, na­šeg Iva­na Po­po­vi­ća i nji­ho­vih sled­be­ni­ka, broj gre­ci­za­ma uve­ćao se za pre­ko 350, što je oko 1.300 ukup­no. 
U isto­ri­ji je­zi­ka, a ta­ko i u sin­hro­nij­skom pre­se­ku sta­nja u sa­vre­me­noj lek­si­ci, ne tre­ba se za­do­vo­lji­ti sa­mo eti­mo­lo­gi­jom ili iden­ti­fi­ka­ci­jom pre­u­ze­tih re­či. Neo­p­hod­no je od­re­di­ti i nji­hov udeo u da­toj obla­sti lek­sič­kog si­ste­ma, nji­ho­vo me­sto u od­no­su na re­či do­ma­ćeg po­re­kla. Za­tim, raz­ja­sni­ti – po re­či­ma Pa­vla Ivi­ća – ka­ko se po­zajm­lje­ni­ce ukla­pa­ju u se­man­tič­ka po­lja u ko­ja su ušle. Ima li ne­po­treb­nih si­no­nim­skih pa­ro­va u ko­ji­ma je je­dan član do­ma­ća reč, a dru­gi po­zajm­lje­ni­ca. Po­se­ban za­da­tak bio bi so­ci­o­lin­gvi­stič­ki: ob­ja­sni­ti zbog če­ga su na­sta­li baš ta­kvi od­no­si ka­kve po­ka­zu­je lek­sič­ka gra­đa. 
Ne­ki pri­me­ri po­ka­zu­ju da grč­ko je­zič­ko na­sle­đe tre­ba iz­no­va pro­u­ča­va­ti. Bo­lji po­zna­va­o­ci me­di­te­ran­skih kul­tu­ra sma­tra­ju da su ve­ze iz­me­đu Slo­ve­na i Sre­do­ze­mlja mno­go sta­ri­je od do­la­ska Slo­ve­na na Bal­kan.¶
*Pro­fe­sor Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du (u pen­zi­ji)