Izvozićemo žito u svet, a izgubićemo pisce

Pisci su do sada u Argentini bili zadovoljni iako je vreme tržišnog diktata mnoge nateralo da zaborave na umetnost i da se posvete rezervnim zanimanjima. U Buenos Ajresu su, ipak, opstali levičarski književni kružoci, zahvaljujući izdašnoj pomoći države, pa je argentinska literatura sa grupom pisaca bila počasni gost na poslednjem Pariskom sajmu knjiga i na najvećoj latinoameričkoj smotri književnosti u Gvadalahari. Slučaj je hteo da Karlos Aleta, argentinski književni kritičar, pisac i urednik jedinog književnog dodatka na latinoameričkom kontinentu, prođe kroz Beograd baš kada je u njegovoj domovini za novog predsednika izabran Maurisio Makri, dosadašnji gradonačelnik Buenos Ajresa, eksplicitni pobornik tržišne ekonomije i protivnik državnih subvencija .

Predviđa se da će Argentina pratiti Brazil i Rusiju po izvozu žita i soje jer će se velikim latifundistima ukinuti porezi na izvoz. Ali, da li će u toj trci velikih brojeva ostati malo novca za podršku talentovanim piscima?

Bojim se da neće. Setite se samo da se čak i u velikim američkim medijima ukidaju ili skraćuju kulturne rubrike i dodaci. Samo pre nekoliko godina Vašington post je ukinuo književni podlistak i izveštaje o novim knjigama donosi u okviru stranica o razonodi. Književni dodatak čiji sam urednik izlazi svakog četvrtka u okviru državne novinske agencije Telam i kupuju ga mnogi listovi u Argentini i širom španskog govornog područja.

Ideja je da se da šansa i onim žanrovima koji nikada ne mogu da budu bestseleri?

I da se malim izdavačkim kućama koje ignorišu veliki mediji pruži šansa da se čuju i vide. Veliki izdavači imaju uz sebe velike medije, monopol, papir, štamparije, velike nagrade... A najčešće mali i nevidljivi izdavači imaju dovoljno sluha i vremena za pronalazak pravih talenata. Tržište se zanima samo za ono što se prodaje. Ako je to soja, ili žito, to im je važnije , pa makar se u Argentini rodi neki novi Borhes ili Markes.

Kakva je danas uloga književnika, ili intelektualca. Nema više jednog Emila Zole, ili Žan Pol Sartra koji su preokretali javno mnenje i svojim vizijama uticali na ceo svet? Ima li ih bar u Latinskoj Americi?

Ako govorimo o angažovanim piscima oni su postali retki. U Argentini je to bio Hulio Kortasar, ili na primer Ernesto Sabato koji je napravio prolog za knjigu „Nikad više“ (Nunca mas) , gde se uz dokumente o nestalima u vojnoj diktaturi (1976–1983) opisuju zločini koje su počinili glavešine de fakto režima. Danas na našem kontinentu nema više klasičnih vojnih diktatura, pa i takav književni angažman nestaje. Uostalom, danas pisce niko ne čuje. Mnogo se više slušaju neki holivudski glumci, reditelji ili rok zvezde.

Samo veliki mediji, oni u vlasništvu krupnog kapitala, dobijaju glas i pravo da ispričaju svoju istinu?

Otkad je veliki biznis došao u posed madridskog Paisa i Munda (dva najznačajnija španska dnevna lista), vodi se medijska kampanja protiv argentinske levičarske vlade. Njima ne odgovara politika Kristine Kiršner da vrati u državno vlasništvo velike kompanije.

Kako ocenjujete izveštavanje o terorističkom napadu na Pariz? Da li je i tu došla do izražaja jednostrana istina ?

O ubicama koje su izvršile teroristički napad u Francuskoj sve znamo: i ko su i kako izgledaju i gde žive i čime se bave. Znamo i tragične priče o svakoj od 130 žrtava. Ceo svet je video njihove slike, saznao za patnje porodica, tragedija je opisana u najsitnijim detaljima.

A koje su žrtve ostale anonimne i bezlične?

Odmah posle pariskog masakra francuski avioni bacili su bombe na Siriju. Ne znamo ni ko je, imenom i prezimenom, bacao te bombe, ni koliko je ljudi poginulo. Ne znamo koliko je dece usmrćeno. Ne znamo kako se oni zovu, niti smo videli njihove slike. To je moć i monopol velikih medija: da nikad ne govore o ovoj drugoj istini. Da niko u svetu ne može da dokuči koliko je civilnih žrtava u Siriji. Oni se svi kolektivno zovu kolateralna šteta. Ne opravdavam nikoga ali bih voleo da znam imena mrtvih ljudi u Siriji. Kao da postoje mrtvi prvog i drugog i trećeg reda.