Dejton, Srbi i Srpska

Nećemo se ovaj put baviti srpskim političko-tabloidnim rijalitijima, ma koliko da oni, u suštini, daleko više nego parlament, vlada i institucije, kroje i determinišu našu političku scenu i sudbinu.

Nećemo se čak baviti ni hlebom i solju kojima je ovdašnja konvertitska vlast prošle nedelje dočekala generalnog sekretara NATO alijanse. Nema se tu, uostalom, ni šta posebno reći, dovoljno je samo na to podsetiti i skrenuti pažnju. A onom kome to nije dovoljno i ko u tom suvišnom i udvoričkom činu nije video ništa sporno i sramotno, ionako ne bi pomogla ni tri teksta.

Globalno gledano, prethodne dane ipak je obeležio krvavi teroristički pir u Parizu – za koji niko razuman ne može imati razumevanja, ali isto tako malo ko može ne primetiti da stoji u određenoj vezi sa politikom koju je Zapad poslednjih godina i decenija vodio i vodi širom sveta. Činjenica je da Francuska nije glavni i najagresivniji akter te politike (mada je, barem kad se radilo o Libiji, i te kako stajala u prvom redu), ali nije ni imala snage ili želje da se tom pogubnom trendu suprotstavi.

U lokalnim okvirima, tema dana bila je dvadesetogodišnjica Dejtonskog sporazuma, čemu je u tzv. regionu bilo posvećeno nekoliko konferencija i specijalnih emisija sa bitno različitim porukama. Pored svega ostalog, i samo (ne)obeležavanje ovog događaja pokazalo je koliko je BiH daleko od prave i „normalne“ zemlje. U jednom delu (tj. u jednom entitetu) taj događaj se obeležava kao državni praznik i neradni dan, dok se u drugom ignoriše ili tretira maltene kao „dan žalosti“. A slično je – samo obrnuto – i sa drugim istorijskim datumima i praznicima u Bosni i Hercegovini.

Za Srbe sa obe strane Drine priča o Dejtonu i njegovoj percepciji može biti poučna iz više razloga. Naime, u prvi mah, potpisivanje Dejtonskog sporazuma u najvećem delu srpske javnosti shvaćeno je kao nacionalni poraz i gotovo tragedija (pogotovo u svetlu prethodnog pada Srpske Krajine i egzodusa hrvatskih Srba). Danas, dvadeset godina kasnije, Dejton se u Republici Srpskoj slavi kao veliki uspeh, a aktuelno rukovodstvo RS za njega se grčevito drži i na njega poziva u nastojanju da spreči dalji „prenos nadležnosti“, odnosno dalje derogiranje entitetskih institucija i gubljenje elemenata državnosti Republike Srpske.

Pitanje je da li su ondašnji kritičari Dejtona među Srbima bili prestrogi (verovatno jesu!), a ponekad i zlonamerni – ili je pak srpska nacionalna stvar u međuvremenu tako propala (verovatno jeste!) da se čak i jedan bolan i iznuđeni kompromis danas doživljava kao vrhunac (Miloševićeve) državničke mudrosti i strategije.

Kao što rekoh, istina je po svoj prilici negde na sredini. Ali činjenica je da je Dejtonski sporazum okončao krvavi građanski rat, kao što je činjenica i da su tokom prve decenije posle Dejtona ustavne nadležnosti Republike Srpske, pod različitim izgovorima, slabile i klizile prema Sarajevu. Po rečima Milorada Dodika, pod pritiskom Sarajeva, a uz blagoslov pojedinih zapadnih prestonica i uz pomoć neustavnog inženjeringa „visokih predstavnika“, mimo volje i interesa srpskog naroda, doneto je 280 zakona, „savet ministara“ BiH (dakle, ne vlada) koji je startovao sa tri člana, danas ih ima deset, a RS je ostala potkresanih nadležnosti, bez vojske, izvornih simbola i dobrog dela poreskih prihoda.

Srpske vlasti su to godinama gledale, povremeno tiho gunđale ali, pritisnute haškim i drugim optužnicama, uglavnom odrađivale zadatak. Aktuelno rukovodstvo u Banjaluci je sa tom praksom prekinulo i pokazalo da insistiranje na „izvornom Dejtonu“, uz čvrstu političku volju i rusku podršku, može postati i instrument odbrane, a ne samo derogiranja RS.

Možda je ovoj naknadnoj popularnosti Dejtonskog sporazuma među Srbima u BiH najviše doprinela sarajevska propaganda, koja ga je bukvalno demonizovala i proglašavala za najvećeg krivca (a ne, na primer, međunarodnu zajednicu, „visoke predstavnike“ ili svoje korumpirano rukovodstvo) što njihova voljena „Bosna“ nikako ne uspeva da se konstituiše kao „prava“ država.

U suštini, i to se više nego jasno pokazalo i prilikom ove godišnjice, bošnjačka politička i intelektualna elita nikada nije iskreno prihvatila ni Dejton, niti ideju o ravnopravnosti „tri naroda i dva entiteteta“ koji čine dejtonsku BiH, nego je neprekidno tražila i traži alibi da tu tvorevinu razgradi u korist više-manje unitarne BiH, pod svojom, tj. bošnjačkom dominacijom. Nekad se to radi u ime izgradnje „funkcionalne BiH“. Nekad sa pozivom na „evroatlantske integracije“. Nekad sa kvazimoralističkim argumentom da se „ne smeju nagraditi i uvažiti tekovine genocida“.

Naravno, oni to nikada neće tako reći, ali na to se svode praktično sve njihove inicijative i „argumenti“ – i od toga, nažalost, neće lako odustati. I toga, ma koliko bili zavađeni ili okupirani drugim, „važnijim“ poslovima, moraju da budu svesni svi politički činioci, kako u RS, tako i u Srbiji. Jer, ko god kaže da RS danas nije ugrožena, ili ljuto obmanjuje sebe, ili radi za drugu stranu.

Glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”