Više od dve decenije za pijačnom tezgom

Prokuplje – Selo Pejkovac je najveće u Donjem Dobriču, koji s jedne strane zapljuskuje reka Toplica, a sa druge Južna Morava. Plodnije zemlje nema na jugu Srbije, zato se i zove Dobrič: ovde sve dobro rodi. Gajenje povrća je, reklo bi se, glavno zanimanje svih meštana.

Porodica Dinić jedna je od većih baštovandžija. Ona ima malo članova, ali mnogo povrća. Od kad im se ćerka Jelena udala, sad ih je u kući samo troje: Slavica, njen muž Zlatko i njihov sin Ivica. A imaju dva velika plastenika, dve bašte na otvorenom u samom selu i još jednu u susednom Glašincu. Gaje papriku, krastavce, paradajz, kupus, cveklu, luk beli i luk crni, boraniju, peršun, celer... Imaju i bostanište na oko pola hektara. Sve to uspevaju da sami održavaju.

– Ne gajimo više ni krave, ni ovce. Ne stižemo od posla. Povrće traži veliki rad cele godine. Evo, ovih dana zasađujemo plastenike. Mora da se zagreva, poliva, čisti korov... Ne znam ni kad spavamo – kazuje Slavica, koja je, ipak, najveća žrtva. Pored toliko poslova, ona je svakoga dana na pijaci u Prokuplju. Bilo da je kiša ili sneg, mraz ili nesnosna vrućina – ona je za svojom tezgom. Otkad krajem februara stignu tikvice i papričice iz plastenika, pa sve do kupusa, suve paprike i drugog kasnog povrća. I tako je, kaže, provela do sada više od dve decenije. Svako jutro dovezu nju i robu kombijem sin ili muž, a po podne dođu da je uzmu. Dobro je, veli, da su kupili vozilo da se više ne muči po autobusima.

– Do pre neku godinu moglo je lepo da se živi od prodaje povrća, sada, bogme, sve teže. Nema narod para, a svakim danom pijačne dažbine rastu. Plaćamo ovu tezgu 2.650 dinara mesečno, a uz to i 320 dinara dnevno. Ali, od nečega mora da se živi i nije mi teško kad znam da ni od čega drugoga mi ne možemo da zaradimo. Muž mi je oboleo rano i ima minimalnu invalidsku penziju, a sin nigde ne može da nađe posao, pa se okrenuo poljoprivredi. Vredan je, šteta samo što se i ne ženi. Vreme mu je, bogme, premašio je tridesetu. Ali, eto, još momkuje. A malo je i onih devojaka koje će da se odluče da rade naš seljački posao – vajka se Slavica Dinić.

A na njenoj tezgi ima svega što poželite. I sve veoma kvalitetno. Zato, kaže, i ima stalne kupce, kojih je, hvala bogu, još dosta. I nada se da će boraviti na ovoj pijaci sve dok je snaga ne izda.