Erdoganov osvetnički čin

Redžep Tajip Erdogan vodi osvetničku politiku koja je Tursku poslednjih godina udaljila od dojučerašnjih saveznika i partnera, a sada preti da Bliski istok, Evropu i svet uvuče u sukob nesagledivih razmera.

Turska je pod autokratskom vlašću predsednika koji slabo prikriva ambiciju da se nametne kao veliki igrač globalne scene i panislamski lider već poremetila odnose sa NATO-om i Evropskom unijom, pokvarila saradnju sa Egiptom i Izraelom, Iranom i Balkanom. Obaranjem ruskog vojnog aviona ozbiljno je ugrozila odnose i sa jednim od svojih najvećih poslovnih partnera: Rusijom.

Erdogan opsesivno želi da „kazni” Bašara el Asada zato što sirijski predsednik „nije želeo sluša” njegove savete u prvim danima pobune.

Pridružio se akcijama koalicije protiv Islamske države samo da bi skrenuo pažnju od obnavljanja vojnog sukoba sa Kurdima – da bi se prokurdskoj partiji osvetio za uspeh na izborima u junu.

Bombardovao je položaje sirijskih Kurda, istih kojima SAD šalju oružje, onemogućavajući ih da se efikasnije suprotstave islamistima.

Nije prikrivao bes otkako su Rusi 30. septembra pokrenuli vazdušnu kampanju po Siriji. Dok su ruske krstareće rakete sa brodova u Kaspijskom moru putovale prema ciljevima Islamske države po Siriji, Erdogan se stavio na čelo bloka onih koji uporno šire propagandu da Moskva nema nameru da ratuje protiv boraca kalifata već da je čitava operacija smišljena samo da se sačuva njegov arhirival: Asad.

Čak i poslednji incident Turska koristi da dokaže ovu tezu tvrdeći da je oboreni „su-24” bio u misiji gađanja položaja milicije Turkmena, sirijske manjine iz oblasti Bajirbučak koja se pridružila frontu protiv režima u Damasku.

Vođen osvetom, iznerviran što se Putin vratio iz posete Teheranu gde su Rusi i Iranci potvrdili savezništvo sa legitimno izabranim vlastima u Damasku, Erdogan se upustio u „bezumnu igru”, kako je naziva uvodničar turskog „Hurijeta”: dao je naredbu da se sruši „suhoj”.

Ovo je prvi ruski (ili sovjetski) borbeni avion koji je neka članica NATO-a oborila od osnivanja zapadne alijanse 1949, i prvi put da su se spoljni akteri sirijske krize direktno vojno konfrontirali otkako je rat počeo u proleće 2011. godine.

Čak i da je „suhoj” upozoravan „10 puta za pet minuta”, komandnom centru u Ankari moralo je da bude jasno da lovac-bombarder ima ruske, a ne sirijske oznake – što podrazumeva da ni teoretski nije mogao da bude u nekoj neprijateljskoj misiji prema Turskoj.

Provokacija je planirana, pa danas cinično zvuči Erdoganovo objašnjenje da Turska „ne želi eskalaciju incidenta”. Ako Ankara „nikada nije bila za tenzije i krize”, zašto je rušila ruski avion? Radi Erdoganovog „mira i dijaloga”?

Cinično zvuči i kada premijer Ahmet Davutoglu juče izjavi da je „Rusija naš prijatelj i sused” i da Turska „nije želela incident”. Samo psihologija „svilenog gajtana” može da objasni spremnost turskog šefa diplomatije Mevluta Čavušoglua da telefonom pozove ruskog ministra Sergeja Lavrova kako bi mu izrazio „iskreno žaljenje”.

Očigledna je Erdoganova zla namera zapakovana u „vaspitnu lekciju”. „Sultan” se sveti jer mu Rusi remete planove da nastavi da podržava problematične islamističke grupe po Siriji – na šta se otvoreno upozoravalo i na Zapadu.

Lider zemlje čiji su kamioni u vlasništvu obaveštajnih službi prepoznati kako prenose oružje sirijskim pobunjenicima – što je Ankara uporno demantovala – sada se usudio da „drži čas” Rusiji.

Turska, sem zvaničnih demantija, nikada nije odgovorila na pitanje kako nafta sa teritorija pod kontrolom Islamske države i po Iraku i po Siriji dospeva na crna tržišta omogućavajući islamistima da izdašno finansiraju svoje operacije. Javna je tajna, potvrđena geografijom ali i direktnom optužbom ministra Lavrova, da nema drugih ruta nego preko Turske.

Lavrov je otkazao za juče planiran dolazak u Ankaru, što je jasan signal da Moskva nema nameru da sa Erdoganovim zvaničnicima sedi za istom stolom. Štaviše, Lavrov je pozvao Ruse da ne putuju za Tursku – nova potvrda  „ozbiljnih posledica” po međusobne odnose koje je najavio Putin.

Ruski avion oboren raketom koju je ispalio turski F-16 mogao bi skupo da košta Tursku. Ruski premijer Dmitrij Medvedev najavljuje mogućnost otkazivanja nekih važnih projekata.

Tokom poslednje decenije sa Rusijom su uspostavljene snažne privredne veze, međusobna trgovina iznosi 35 milijardi dolara, a cilj je da do 2020. dostigne 100 milijardi. Dok turski investitori i građevinari zarađuju na lukrativnom ruskom tržištu, turski turizam zarađuje oko četiri milijarde dolara od ruskih turista. „Gasprom”, zasad, ne prekida obustave prirodnog gasa od koga zavisi polovina turske proizvodnje električne energije, ali šta će biti sa 20 milijardi vrednim projektom izgradnje prve turske atomske centrale koji je dogovoren sa Rusima.

Turizam i energija ipak nisu glavne brige u vremenu prvog vojnog konflikta Rusije i Turske još od Prvog svetskog rata.
Najveća opasnost po međusobne odnose, sa potencijalom uticaja na globalne odnose, krije se u Siriji gde Moskva i Ankara podržavaju različite strane u građanskom ratu.

Erdogan je nervozan. Asadove snage bi, uz rusku podršku, mogle da uspostave kontrolu nad strateškim pozicijama na severozapadu Sirije – što je izuzetno važno za buduće pregovore o primirju, kako je već dogovoreno u Beču. Koalicija koju predvode Amerikanci, čiji je Turska član, ne namerava da odustane od vojnih operacija u tom području.

Ukoliko Rusija i Turska, kao i ostale zemlje koje su vojno umešane u sirijski konflikt, ne pronađu način da spuste tenziju, sirijsko bojište lako može da se pretvori u zonu u kojoj će se Rusija i Turska direktno vojno sukobljavati.

Putin je nesumnjivo izvukao pouke iz „noža u leđa” od strane „saradnika terorista”, ali je uzvratio racionalnom smirenošću. Verovatno je da Moskva ne bi pokazala ovaj stepen uzdržanosti da Turska nije članica NATO-a.

Kremlj mudro prebacuje igru upravo unutar alijanse. Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg izjavio je da alijansa stoji iza svoje članice, Turske, ali njegov poziv na „diplomatiju i deeskalaciju” jeste eho zabrinutosti mnogih lidera na Zapadu koji strahuju od nesagledivih posledica sukoba koalicije sa ruskim avionima na nebu iznad Sirije. Mnogi se ne trude da prikriju nezadovoljstvo Erdoganovom ratobornošću – bez prethodnih konsultacija sa štabom NATO-a, što nije prvi put.
Kako će se kriza dalje razvijati?

Pojavile su se prve analize najavljujući armagedonski scenario: Treći svetski rat. Pavel Felgenhauer, koga zapadni izvori predstavljaju kao veoma uvaženog vojnog eksperta za Rusiju, predviđa da bi Putin „lako” mogao da pokrene nuklearni rat protiv Turske, bez obzira na klauzulu 5, po kojoj je napad na jednu članicu NATO-a napad i na sve druge. „Veoma je verovatno da će biti rata”, kaže Felgenhauer. „Drugim rečima, uslediće više sukoba kada ruski avioni napadnu turske kako bi zaštitili svoje bombardere. Moguće je i da dođe do sukoba ruske i turske mornarice na Sredozemlju.” Turska bi mogla da zatvori Bosfor, a članice NATO-a mogle bi da se uključe u sukob.

Barak Obama i francuski predsednik Fransoa Oland sa hitnog sastanka u Vašingtonu apeluju na Putina da izbegne eskalaciju, ali se može pretpostaviti da američki predsednik neće slediti svog nepoćudnog turskog saveznika. Erdogan mora da postane Obamina briga.

Iako su SAD i Turska u fazi planiranja zajedničkih vazdušnih operacija protiv islamista u Iraku i Siriji, uz mogućnost angažovanja snaga za specijalne operacije, Vašington ne želi incidente koji mogu da vode globalnom sukobu. Uostalom, za razliku od Ankare, Amerikanci su neposredno posle pokretanja ruske vojne kampanje u Siriji pokazali spremnost da sa Rusima uspostave kontakte kako bi se izbegle incidentne situacije. Prvi takav američko-ruski kontakt od izbijanja krize u Ukrajini Erdoganu nije bio dovoljan.

Za sada, najveća žrtva Erdoganove osionosti jeste rat protiv terorizma, i to u trenutku kada se posle napada po Parizu učinilo da su Istok i Zapad pripravni da u pozadinu potisnu svoje razlike oko Sirije i da zajednički krenu na uništavanje Islamske države.