Doktrina šoka

Nedeljom ujutro obično čitam onlajn izdanja novina i vesti koje mi privuku pažnju na internet portalima. Ove nedelje, međutim, pažnju mi nije privukla nijedna vest. Umesto toga, privukla me je lista naslova na jednom od portala. Od ukupno dvadeset naslova u info-rubrici, u šesnaest je bar jedna ključna reč imala katastrofično značenje. Evo ih redom: gorela ikona; napadi; strah; terorista; žrtva; uzbuna; crna računica; mučenje; eksplozija – poginula deca; podignuta policija; drama; šok; ubijena žena; špijun; stravični napad; velika pljačka. Dva naslova bila su neutralna, dok su samo dva imala pozitivnu konotaciju. Oba su upućivala na događaje iz životinjskog sveta u kojima su glavni junaci jedna divlja svinja i jedna puma.

Sve u svemu kada jutro počne sa 80 odsto negativnih informacija male su šanse da ostatak dana protekne u optimističnom raspoloženju. No, ova nedelja nije izuzetak. Zapravo, mediji u Srbiji i u svetu bombarduju nas svakodnevno šokantnim vestima i najavama još crnjih događaja. Čovek ne može ni žvake da kupi, a da mu, sa naslovnih strana nedeljnika i tabloida, oči ne „bodu” upozorenja o kraju civilizacije i neljudskim vremenima u kojima živimo.

No, da li je baš tako? Teroristički napadi nisu novost. Otmice i rušenja aviona bili su gotovo uobičajena pojava u drugoj polovini prošlog veka. Još i danas mnogi čitaoci se sećaju čuvenih separatističkih (IRA, ETA, UČK) ili ideoloških terorističkih organizacija (RAF, Crvene brigade).

Globalizacija je učinila da terorizam postane globalan. Tokom poslednje decenije teroristi su bar jednom godišnje masakrirali „belo” civilno stanovništvo, bilo da su napadi organizovani u evropskim gradovima bilo u turističkim destinacijama, a broj napada u islamskim državama teško je i prebrojati. Takozvana izopačena globalizacija koja obuhvata, pre svega, globalne kriminalne i terorističke aktivnosti kao senka prati ekonomsku globalizaciju koja olakšava ne samo trgovinu, komunikacije, turizam nego i terorizam. Prema dostupnim podacima, broj žrtava terora se svake godine uvećava, a kulminaciju je doživeo tokom 2014, kada je stradalo više od 32.000 nevinih ljudi.

Ma koliko stravičan, ovaj broj, međutim, predstavlja nepuna tri odsto od preko milion smrtno stradalih u saobraćajnim nesrećama na svetskim drumovima. Još neverovatnije zvuči podatak da od gladi dnevno umire upravo onoliko ljudi koliko ih je stradalo u najcrnjoj godini globalnog terora.

Nije namera ovog teksta da morališe o tome kako bi sredstva uložena u rat protiv terorizma spasila mnogo više života da su uložena u prevenciju saobraćajnih nezgoda ili u borbu protiv gladi. Jasno je da se svet protiv terorizma mora boriti. U tom smislu razumljiva je i medijska podrška toj borbi, ali ono što se trenutno u svetu dešava više podseća na situaciju koju je u svojoj knjizi Doktrina šoka opisala Naomi Klajn.

Da podsetimo, kao što se različitim tehnikama torture kod pojedinaca postiže stanje šoka i dezorijentacije, usled čega oni priznaju i pristaju na sve, tako doktrina šoka postiže isti efekat na kolektivnom nivou. Različite vrste katastrofa, posebno teroristički napadi, izazivaju stanje kolektivnog šoka i dezorijentacije koje omogućava političarima (i korporacijama) da ostvaruju ciljeve koje u normalnim okolnostima ljudi nikad ne bi podržali.

Sada posle napada u Parizu, najvažnije evropske teme više nisu ekonomska kriza, nezaposlenost, mere štednje i sve veća društvena polarizacija, u kojoj 80 (osamdeset) najbogatijih ljudi na svetu poseduje imovinu jednaku onoj koju ima siromašnija polovina, to jest tri i po milijarde ljudi. Umesto toga, glavni problem predstavljaju teroristi, a zapravo izbeglice i migranti. U Evropi prevagu odnosi shvatanje da se moraju ukinuti čak i univerzalna humanitarna prava koja uživaju izbeglice. Retki su državnici koji i dalje odolevaju anticivilizacijskim pritiscima.

Interesantno je da šezdesetih i sedamdesetih godina najezda miliona ekonomskih migranata iz Turske, sa Balkana i kojekude nikome u zapadnoj Evropi nije smetala. Naprotiv, ti ljudi – bez kojih Evropa ni danas ne bi mogla da preživi – bili su dobrodošli uprkos drugoj veri i kulturi jer je industriji nedostajala radna snaga. To svedoči da stvarni problem Evrope nisu izbeglice ni migranti nego nedostatak poslova. Umesto da se suoče sa stvarnim problemima i da podstiču globalnu ekonomsku saradnju, evropski političari, s retkim izuzecima, koriste, a neki i podstiču, paniku oko terorizma i izbeglica. Oni kojima danas smetaju izbeglice sutra će upirati prstom u strane radnike, pa u nezaposlene itd. Kada se jednom otvori Pandorina kutija, iz nje prvo izađe ksenofobija, a zatim ostala zla koja guše slobodu i dostojanstvo, da bi na kraju stvarno dovela do kraja evropske civilizacije kakvu poznajemo poslednjih dva veka.

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu