Tanki vodič kroz humanističke vrednosti

Znaš li ti koliki je vojni budžet Kine? To niko ne zna. Ne znaju ni Kinezi, možda samo dvoje, troje njih! Zaigraće mečka i pred Belom kućom. Do tada, naše je, da čekamo i ćutimo – kaže ovo negde na samom početku „Smrdljive bajke“ Miroslava Momčilovića, Kralj klošara u liku i telu Petra Božovića.

Kamera Aleksandra Ilića „slika“ ga u bajkoliko vedrim tonovima dok sedi ispred tog svog „kraljevskog dvorca“ nasred deponije i dok pred svojom pirandelovskom družinom, lamentira nad sudbinom sveta. Gledaocu zaigra srce, u svest priziva prethodne Momčilovićeve filmove: „Sedam i po“, „Čekaj me ja sigurno neću doći“ i „Smrt čoveka na Balkanu“. Sa radošću očekuje kako će i u „Smrdljivoj bajci“, nesvakidašnjoj ljubavnoj priči, ovaj scenarista i reditelj oko osnovne dramaturške niti ponovo razrađivati onaj svoj čuveni groteskni ili crnohumorni koncept morala i graditi bogatu galeriju likova. Nažalost, ovog puta to nije slučaj.

U „Smrdljivoj bajci“ na delu je neka vrsta scenarističkog minimalizma. Nema prevelikih dubina, nema širina. Ne odmiče se daleko od kratkog sinopsisa: glavni junak alkoholičar Moma – beskućnik što živi u napuštenim fabričkim pogonima, „na keca“ se zaljubljuje u alkoholičarku Emu – beskućnicu što živi u šahtu, jedno drugom leče stare rane, venčavaju se, na medenom mesecu pronalaze dete i utroje nastavljaju da žive. Baš kao u bajci, ali bez okrutnih kraljeva i zlih veštica. Bez dramaturških obrta koji bi pojačali dijapazon iščekivanja i bez veće snage društveno-socijalnog angažmana koji se od autora filma, čiji su junaci beskućnici, po prirodi stvari očekuje.

Činjenica je da „Smrdljiva bajka“ odiše toplinom, da u ovom filmu postoji ljubav, razumevanje za drugog, prijateljstvo, porodica, zadovoljstvo malim stvarima. Momčilović na to podseća, ali se može steći utisak da se zadovoljio time da načini samo tanki vodič kroz ove humanističke vrednosti, računajući možda da će sve ono što nedostaje na papiru svojom snagom, znanjem i umećem nadomestiti glumci i kvalitetan tim koji je okupio oko sebe.

Postojala unapred smišljena ili ne, tek ovakva filmska matematika se isplatila. Veliko je zadovoljstvo gledati ponovo na velikom ekranu tog rasnog glumca Žarka Lauševića u ulozi čovekoljubivog Mome Petkovića. Veruje mu se, uživa u njegovim glumačkim finesama kojima oplemenjuje svoj lik i s lakoćom dokazuje da „sloboda smrdi“ i divi se što ga taj iskreni glumački žar ni posle 15 godina odsustva nije napustio.

 Za hvalu je i Jelena Đokić u ulozi Eme – sva nesreća ovog filmskog lika ispisana je na glumičinom licu i tu je, u njenim očima. Veseli svaka pojava „mapetovskog“ dvojca – Miloš Samolov i Nebojša Ilić u ulogama klasičnih gradskih „ćoškaroša“, predstavnika propale radničke klase što „nema više šanse da dođe na vlast, jer je stalno pijana“...

Čvrst oslonac reditelj Miroslav Momčilović u kreiranju sveukupne atmosfere topline i vedrine filma ima u direktoru fotografije Aleksandru Iliću, a snažnu podršku i u iskusnom montažeru Petru Jakoniću čiji su montažni šavovi tako fino opšiveni da se ne vide.

Jedan od producenata ovog filma je i Britanac Majk Dauni, a kako je on i jedan od programskih čelnika Pulskog festivala, moguće je očekivati da će na leto „Smrdljiva bajka“ zaigrati i pred sedam hiljada ljudi u pulskoj Areni. U međuvremenu, pogledajte ga i vi.