Prevodioci kao i glumci, sebe daju drugima

Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva, u ediciji „Povelja”, objavila je prvu pesničku knjigu Jamine Nešković (1958), pod naslovom „Obol”. Jasmina Nešković diplomirala je svetsku književnost. Prevodi s portugalskog i italijanskog. Dobitnica je naših najznačajnijih nagrada za prevodilaštvo. Prevela je više od 40 knjiga portugalskih i brazilskih pisaca: Fernanda Pesou, Žozea Saramaga, Žorža Amada, Paula Koelja...

Zašto ste zbirci dali naslov „Obol”?

Obol može da znači dug, dar, doprinos, a po svom osnovnom značenju reč je o onom „novčiću” koji svi mi moramo da damo mitskom čamdžiji koji će nas prevesti na „onu stranu”. Taj naslov objašnjava moju potrebu i nameru da se ovim pesmama odužim, ne samo najbližim precima koji su svojom toplinom i nežnošću, dobrotom, a katkad i grubošću odredili i obeležili moj životni put, nego i široj porodici mojih duhovni srodnika, književnih likova i mnogih znanih i neznanih, stvarnih i izmišljenih, žuđenih i snevanih koje nikada nisam upoznala. To je ujedno i moj dug mrtvima koji i dalje u nama žive nevidljivi, ali neophodni kao vazduh, onima koji nas poput ugašenih zvezda i dalje obasjavaju svojom svetlošću.

U pesmi „Uputstvo za upotrebu” kažete da bol moramo progutati sami, daleko od tuđih pogleda. Živimo li u otuđenom svetu?

Iako se na osnovu mnoštva činjenica naš svet može smatrati takvim – deo otuđenosti koja vlada svetom blagotvorna je i prirodom dana, jer samoća je neophodan deo čovekovog rasta. Bebin prvi vrisak, uzrokovan uzimanjem vazduha u pluća, koji sama mora da udahne, naslov je svakog dela čovekovog života koji vodi ka uzdizanju. U tom smislu, samoća nije, sama po sebi, ni pozitivna, ni negativna, jer nam omogućava da se suočimo sami sa sobom. Molitva, plač, ljubav, san, podrazumevaju samoću i izvesnu izdvojenost od sveta, a to, takođe, važi i za mnoge vrste umetnosti: „Samoća, prva voćka sa drveta koje nit cveta nit vene nekad milosni dar, nekad đavolje seme”.

Da li je povratak u prošlost lekovit ili bolan?

Sećanje, radilo se o idiličnim ili tragičnim uspomenama, samo je jedan od brojnih načina komunikacije sa detetom u sebi. Pokušaj da se povratkom u prošlost oslobodimo surove sadašnjosti, takođe donosi bol, a suočavanje sa prošlošću često je teška borba sa utvarama neostvarenih želja, izjalovljenih težnji i snova. Da li je pamćenje blagodat ili breme, i da li se njime može povratiti izgubljeno vreme, ili su, vreme prošlo i buduće, sadržani u vremenu sadašnjem? „Ili smo pak mi živi, samo „niti” koje vezuju nerođene sa mrtvima”.

Veliki broj pesama posvetili ste porodici. Može li nas toplina porodičnog doma spasiti od svih iskušenja?

Naravno da ne može. Ne postoji ptica bez krila, niti tigar bez kandži, jer to su sakata bića koja nestaju ili opstaju u nekom drugom svetu koji za razliku od našeg ima milosti za one nesposobne da izbore svoje mesto u njemu: „Sve što teče neka teče i proteče, ne može nas kišobran zaštititi od kiše, ni suncobran kad sunce žeže i peče, sve što teče neka teče i oteče. Jer Haron čeka, i čeka reka koju moramo preći sami”.

Šta se događa u vašoj prevodilačkoj radionici?

Prevođenje, kojim se bavim već tridesetak godina, pružilo mi je mnogo radosti, ali mi je i uskratilo neke druge mogućnosti. Slično glumcima, prevodioci neprestano sebe pozajmljuju drugima, nesebično i predano oživljavajući tuđe živote, bilo na hartiji ili pozornici. Kao jedan od retkih prevodilaca sa portugalskog jezika imala sam retku sreću da, poput portugalskih moreplovaca „koji su otkrivali svetu nove svetove”, otkrijem bar deo književnog i jezičkog blaga jedne nama malo poznate, daleke kulture. To mi je, takođe, pomoglo da razvijem u sebi osećanje i sposobnost uživljavanja, bez čega nema ni empatije, ni razumevanja. Ali sada bih najviše volela da kao neki stari sajdžija zatvorim tu radionicu i da se povučem u neku „kuću na osami”, ili na pustu plažu zimskog mora, sa sveskom i olovkom, i da nastavim kovanje svog skromnog obola.