Srbija 2015. kao Austrougarska 1908.

Iz inostranstva sam pre neki dan primio mejl u kome me pitaju da li će Srbija izvršiti „aneksiju” Republike Srpske: da li će planirani referendum u Srpskoj o Sudu i Tužilaštvu BiH poslužiti Beogradu da ujedini srpske zemlje i tako nadoknaditi gubitak Kosova.

Dakle, mnogi manje upućeni, čak dobronamerni, politiku Milorada Dodika pripisuju politici Aleksandra Vučića. Aneksija dela Bosne i Hercegovine i gaženje međunarodnih ugovora. Srbija 2015. kao Austrougarska 1908!

Na delu je opasna igra koja zavodljivo ubacuje u konfuziju.

Pošto je ne jednom pokazao ambiciju da Srpska bude „kristalizaciona tačka srpskog naroda”, kako je rekao Jovan Cvijić, Dodik nije jedini koji podrazumeva da bi srpski prekodrinski patriotizam po automatizmu morao da brani svaki njegov projekat na kome zasniva vlast.

Suština Dodikovog projekta je razbijanje „sklepane, skrpane” Bosne, koja „sigurno neće uspeti i koja ne može da uspe”. Retorika o odlasku Srpske iz BiH je Dodikovoj stranci donela već treći mandat na vlasti.

Ali posledice „odlaska” bi se knjižile na račun Srbije, zemlje potpisnice Dejtonskog sporazuma, kojim je prekinut rat. Zadnja pošta Dodikovih poteza jeste Beograd. To je taj mali korak da referendum postane „srpska aneksija”.

Vreme je da se razbije lukavo građena floskula po kojoj je neslaganje sa nečijom politikom „izdaja”. Nedavna poseta premijera Vučića Sarajevu i zajednička sednica Vlade Srbije i Saveta ministara BiH jesu znak da Srbija prihvata BiH onakvu kakva jeste, sa njena dva državno oblikovana entiteta. Poruka da je za Srbiju i za srpski narod najvažnije da imaju dobre odnose sa Bošnjacima ne umanjuje ulogu Republike Srpske.

Nema sumnje da je to istovremeno i poruka razbijačima Bosne i mnogima koji danas smatraju da je bilo kakva javna nesaglasnost s politikom Srpske izdaja srpstva, prodaja Srba preko Drine ravna prodaji Srba preko Ibra.

Zašto bi interesi političara u Beogradu i Banjaluci po definiciji morali da budu identični? Da li se Dodik, kada je slao telegram podrške izraelskoj vladi u vreme invazije Gaze – koju je čitav svet osuđivao zbog prekomerne upotrebe sile – konsultovao s Beogradom koji je istim povodom izrazio „zabrinutost”? Nije. On ima svoje interese.

Čemu Dodikova jetka primedba tokom Vučićevog boravka u Sarajevu da je „Srbija izabrala pogrešnog partnera za razgovor”? Da li je to bio odgovor na Vučićevu molbu da još jednom razmisli o raspisivanju referenduma?

Dodik ima pravo da rizikuje. On u igri sa nacionalizmom, separatizmom, biznisom i izborom saveznika može da dobije ili izgubi. Beograd, kada ima drukčije interese, nema pravo na populističku bolećivost jer samo može da izgubi.

Dodik lansira tezu o tajnom planu opozicije, čiji je cilj „rušenje aktuelne vlasti” i „permanentna kriminalizacija” predsednikove ličnosti. Lider opozicije Mladen Bosić – koga Dodik naziva „izdajnikom” – to demantuje, uzvraćajući da se radi o pokušaju prikrivanja raznih korupcionaških afera koje se vezuju za Dodika i ljude oko njega.

Nema sumnje da je u toku oštra politička borba, ali zašto bi se Dodik ljutio kada se Vučić sastane sa Bosićem? Zar očekuje da po ranije ustaljenoj praksi lideri Srbije učestvuju u predizbornoj kampanji u RS – na Dodikovoj strani? Premijer Srbije nije tu da bi podržavao bilo čiji monopol vlasti, već da se upozna sa zbivanjima u Srpskoj kroz različite vizure.

Još je, međutim, opasnije to što su Dodikove spoljnopolitičke aktivnosti direktna pretnja nameri Beograda da normalizuje odnose u regionu.

Dodikovo je pravo da Srpsku pretvori u najjače uporište Rusije u regionu, da brani aneksiju Krima, da se 2014. tri puta vidi sa Vladimirom Putinom, da obezbedi da Rusija u Savetu za implementaciju mira više ne garantuje suverenitet i teritorijalni integritet BiH, da se Moskva uzdrži tokom glasanja o produžetku mandata Eufora, da ruski ambasador u Sarajevu jasno poruči da za BiH postoje i „druge opcije osim EU”, da dobije podršku Moskve da se ukine Ured visokog komesara u BiH, da preko ruske agencije Sputnjik lansira vest o „tajnom planu” rušenja vlasti.

Dodik se ne trudi da prikrije da se neće smiriti dok ne rasturi državu čiju zastavu, himnu, pa ni fudbalsku reprezentaciju ne priznaje. „Živim u BiH zato što moram”, kaže on, čestitajući Novaku Đokoviću osvajanje Mastersa u Londonu i očekujući referendum o nezavisnosti Srpske 2018. godine.

Predsednik Srpske ima pravo da odabere put direktnog sukoba sa najvećim delom međunarodne zajednice, koja neće ni da čuje za izmene dejtonskih granica BiH, ali zar sve to nije posredan pritisak na Beograd u složenom vremenu, u kome Srbija svoje evropske integracije pokušava da uskladi sa dobrim odnosima na istoku?

Bosna i Hercegovina je destabilizovana iz političkih, ekonomskih i ustavnih razloga, mamutskom kantonalnom administracijom koja obuhvata 13 vlada i 150 ministara.

Ponajviše je nestabilna zahvaljujući činjenici da je etnička pripadnost stub individualnih prava i da o svakodnevnom životu odlučuju stranke koje nisu uspele da postanu političke, već su sačuvale isti nacionalni karakter koji su imale i pre izbijanja rata. Još gore, od njih se očekuje da poprave propalu državi i podeljeno društvo.

Iako se Aneks IV, poznat kao Dejtonski ustav, svojim nedorečenostima pokazao kao najveća smetnja u izgradnji ustavne demokratske države, sporazum 20 godina drži BiH na okupu. Dodik bi da se Srpska odvoji jer je „možda bilo ispravnije da se BiH već u Dejtonu proglasi kao prostor sa tri nezavisne države”.

Njegov separatizam, potpomognut hrvatskim u Herceg-Bosni, stavlja Beograd i Zagreb u neugodnu poziciju da moraju da se brane i poriču spekulacije o podeli BiH vezane još za vremena Miloševića i Tuđmana.

Ovdašnja vlast mora da kaže da želi specijalne odnose sa Srpskom, da potvrdi sve svoje obaveze preuzete dejtonskim potpisom, ali da to ne znači da je potpisan blanko ček po kome će se račun za politiku promocije separatizma u Srpskoj na naplatu ispostavljati Beogradu.

Dok Beograd ne kaže jasno: podržavamo i podržavaćemo Republiku Srpsku, ali ne i svaku politiku Banjaluke, Dodik će vešto kapitalisati.