Desetak Dejtona
Na šta mislimo kada ovih dana toliko pominjemo Dejtonski sporazum? Da li na „najveći diplomatski uspeh SAD posle ‘45”? Ili, na „mir bez političkog rešenja”? Na „Dejton 2”? Ili „duh, a ne slovo sporazuma”? Na „loše i zastarelo rešenje”? Ili na „ludačku košulju”? Na „optimalno rešenje”? Ili na „legalizaciju genocida”? Na, „Dejton minus Vašington”? Ili, „dobro rešenje prevaziđeno Briselskom fazom”?
Na svakom od brojnih skupova u Banjaluci, Sarajevu, Beogradu, Zagrebu, Njujorku, održanim povodom 20-godišnjice sporazuma, dominiralo je neko od navedenih shvatanja „Dejtona”. Bila je to još jedna ilustracija da se savremena politička borba odvija i kao borba za (re)definiciju pojmova. Osvajanje monopola na tumačenje najfrekventnijih političkih kategorija putem diplomatskih konferencija, svetskih medija, vodećih naučnih časopisa i sl. jedna je od važnih manifestacija moći; meke moći koja je efikasnija od dronova i raketa, a jeftinija od sankcija i korupcije. Tako su, recimo, interesi supersile postali „interesi međunarodne zajednice”. Demokratija se od volje naroda, pretvorila u sertifikat koji malim i nejakim državama dodeljuje Fridom haus. Kooperativnost, u izvornom značenju spremnosti na ravnopravnu saradnju, transformisala se u poslušnost jedinom globalnom centru moći.
Krajem 20. i početkom 21. veka supermoć SAD ogledala se ne samo u tome da najpre nametne Dejtonski sporazum zaraćenim stranama u BiH, nego i da njegovo značenje naknadno tumači kako joj se prohte. „Najveći posleratni diplomatski uspeh u Evropi” sami njegovi tvorci pretvorili su u polovičan: „doneo je mir, ali ne i političko rešenje”. A po zdravoj pameti, mir se može uspostaviti samo na dva načina: ili pobedom/kapitulacijom, ili političkim rešenjem prihvatljivim za sukobljene strane. Promovisan je i Dejton 2, iako nasilnom revizijom već odavno nije na snazi Dejton 1. Usledilo je još manje razumno „odvajanje duha od slova Dejtona”, koje je poslužilo za legitimizaciju svakog daljeg falsifikovanja teksta sporazuma koji su u Parizu overili vodeći državnici planete. Na toj osnovi proglašen je „prelazak BiH iz Dejtonske i višu Briselsku fazu”, iako je ova zemlja i dalje pod protektoratom visokog predstavnika, sa diktatorskim bonskim ovlašćenjima, a demokratija je minimalan preduslov prijema u EU. Nedavno je Medlin Olbrajt, poznata po izjavi „Mi možemo sve pa i da bombardujemo, jer mi smo Amerika!”, „otkrila” da niko u SAD nije ni očekivao da Dejtonski sporazum ovako dugo bude na snazi.
Sistematskom relativizacijom značenja sporazuma koji je zapravo doneo i mir i uspostavio ustavni poredak, Zapad nije samo dao još jedan prilog rušenju međunarodnog poretka, nego i urušavanju BiH. Kada je njegov glavni autor Holbruk rekao da je Dejton „ludačka košulja za Bosnu”, onda je svim potpisnicima dao pravo da se prave ludi. Loptu koji su centrirali SAD i EU prihvatio je među prvima omiljeni Haris Silajdžić, uz Aliju glavni bošnjački potpisnik sporazuma: Dejton je proglasio „legalizacijom genocida nad muslimanima” i zatražio ukidanje entiteta. Nadovezali su se hrvatski prvaci svojim tumačenjem: Dejtonski je dobar, ali bez Vašingtonskog sporazuma koji je u njega ugrađen. A deo scenarija bili su i Srbi koji su zapravo branili samo ostatke izvornog Dejtona od daljeg krunjenja.
Tako su svi u Bosni, ali i izvan nje imali svoj Dejton koji je gubio vezu sa konkretnim dokumentom koji je crno na belo potpisan u novembru ’95. Kako bi to rekli postmodernisti, znak se sve više odvajao od označenog, da bi na kraju označeno nestalo i ostali samo znakovi, sa kojim se učesnici u političkom procesu igraju gluvih telefona. Taj klimaks postmoderne politike simbolički se dogodio 2008. u Sarajevu kada je iz predsedništva BiH javljeno da je original sporazuma nestao. Ali, vratimo se na sasvim praktičan nivo! Kako da se o Dejtonu, a to znači i o sudbini BiH, dogovaraju akteri od kojih jedni smatraju da je to optimalno rešenje, drugi da je legalizacija genocida, treći da im samo fali entitet. A inostrani medijatori ih upozoravaju da nisu ni svesni da se zapravo više ne nalaze u dejtonskoj, nego u višoj briselskoj fazi.
Evroameričke 20-godišnje igre bez granica sa raznoraznim interpretacijama Dejtona nisu stvar nesuglasica među zapadnim saveznicima, njihove nedoslednosti, nemara, nedovršenog posla ili sl. Radi se o strategiji stvaranja konfuzije u glavama aktera, onemogućavanja njihovog dogovora bez posrednika, te podgrevanja konflikta radi beskonačnog mandata OHR i EUFORA. Ali, bolje nam je da smo na Balkanu nego na Bliskom istoku. Nadajmo se da će nas mimoići globalno prestrojavanje sa unipolarnog na multipolarni svet. I čuvajmo kopiju izvornog Dejtonskog sporazuma. Zatrebaće!
Profesor univerziteta