Umesto dva ložača, jedan „leteći"

Tutin – Nikola Đinović, higijeničar u izdvojenom odeljenju škole „Aleksa Đilas Bećo” u Istočnom Mojstiru kod Tutina, mlađi je čovek, snažan i brz. Ali, ni on ne može postići sve i na dva mesta istovremeno postojati, pogotovo što su ta mesta jedno od drugog udaljena skoro trideset kilometara. A tako bi trebalo da bude ako hoće punu platu – ili da ostane tamo gde je i do sada bio, ali s polovinom dosadašnje zarade od 21.000 hiljade dinara. Ne može ni to. Jer, sa 10.500 dinara teško se i ovde opstaje, kuća mu je puna čeljadi, ima suprugu i četvoro dece.

Zato je sve to izložio direktoru škole Jusufu Demiću, koji ga je razumeo, pa je presavio tabak i nadležno ministarstvo zamolio za izuzeće od novih „štedljivih” pravila. Tom zahtevu pridružio se i sindikat „Nezavisnost”, ali je Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja ostalo dosledno – Pravilnik o finansiranju škola se mora poštovati.

Onda se Nikola sa rešenjem o odbijanju pomenutog zahteva i ostalom dokumentacijom uputio u Tutin, gde je ponajbolji sa Fehimom Kurtovićem, upravnikom tutinske pošte, i otuda poziv našem dopisništvu.

– Dobro, novinaru, zar treba samo ja, musliman, da se borim da gore u Mojstiru ostane ono malo Srba i škola sa šest đaka. Nije, bre, to u redu, ne može ovaj pravilnik da važi isto za Beograd i planinu. Ajd’ napiši nešto da i ovaj ministar za prosvetu to shvati... – kaže, naravno i uz šalu, Fehim Kurtović, u Tutinu poznatiji pod nadimkom Feša.

Istočni Mojstir je selo u planini, na oko 1.200 metara iznad mora. Malo dalje je granica sa Crnom Gorom i Kosovom, i tu je tek 25 kuća u kojima žive Srbi. Seosku školu, izdvojeno odeljenje matične škole „Aleksa Đilas Bećo”, pohađa šest đaka, a bilo ih je nekada mnogo, mnogo više. I u toj školi radi Nikola Đinović, po novom Pravilniku o finansiranju osnovnog školstva polovični tehnološki višak. Jer, škola nema 400 kvadrata da bi bio potreban jedan ceo radnik nego je reč o svega 140 kvadrata. Taj kriterijum ispada da važi svuda, i u selu i u gradu. I tu je problem, jer Pravilnik ne poznaje to što je Nikola, kao i drugi „higijeničari” u ovakvim školama, najmanje „čistačica”, već je i cepač drva, čistač snega, ložač školskih furuna, vodič deci kad snegovi puteve zaveju...

– Razmišljao sam da on pokrije i neko drugo mesto, pošto na nivou cele škole imamo i šest izdvojenih odeljenja. Ta nova pravila predviđaju tri radnika manje, znači sa osam na pet. Mogao bi, kad ta tri radnika otpustimo, Nikola da čisti i u Dragi, Šipljanima ili Vrbi, ali su ta mesta po trideset kilometara jedna od drugog udaljena. Ne može da leti da bi stigao ujutro da naloži vatru, da pročisti sneg, šest meseci on ovde sneg čisti. Ne znam kako ovo da rešimo – žali nam se u telefonskom razgovoru i Jusuf Demić, direktor škole.

Nema, dakle, druge: ili da ovi „higijeničari” budu iznimka, da ostanu gde su, sa punim radnim vremenom, pošto „letećih” nema. A u Mojstir još nisu stigle furune na elektroniku, odnosno daljinsko potpaljivanje.