Kad je zanat bio zlatan

Pančevo – Malo je tradicionalnih zanatskih radnji danas u Pančevu. Rade krznar, časovničar, nekoliko berbera, obućara i poslastičara, a po okolnim selima mogu se naći poneki užar, korpar, pa i kovač i sarač… Tek je nekoliko majstora koji na zidovima svojih radionica imaju „majstorsko pismo”. Zanat se zadržao u imenu pančevačkog Opšteg udruženja, koje broji nekoliko stotina članova, ali u kojem preimućstvo imaju privatni preduzetnici.

Ovako neslavna statistika prikriva slavnu prošlost zanatstva koje se u Pančevu meri vekovima. Tačnije, ove godine, nizom svečanosti, bogatom monografijom, autora Zorana Rotara i Miroslava Žužića, dokumentarnim filmom i izložbom u Narodnom muzeju, obeležava se 220 godina od kada su ondašnje zanatlije 1795. godine od cara Franca Jozefa dobili „Artikule za kalfe” i osnovali svoje Udruženje sa esnafskim odeljenjima.

Velikim jubilejom grad na Tamišu uklopio se u Dane evropske baštine, čija je tema ove godine „Stari i tradicionalni zanati – očuvanje i održanje”.

– Prvi su esnafe dobili bačvari, kovači, užari, krojači, opančari… Svaki je imao svoju zastavu, amblem i pečat, a svi se vladali po pravilima dobrog poslovanja. Poštovalo se umeće, gledalo da cene budu umerene, da nema nelojalne konkurencije, šegrtima i kalfama ulivani su moral i radne norme. Naravno, najviše su se poštovale mušterije – kaže za „Politiku” autorka izložbe Aleksandra Jakovljević, kustos etnolog pančevačkog Narodnog muzeja. 

Varoš tog vremena živela je između dve carevine, Turske i Ugarske. Slobodni vojni komunitet postaje 1794. godine, dobija specifičan, graničarski kolorit i svoja utvrđenja. Koautor izložbe, istoričar Srđan Božović, insistira da je najtačniji opis ondašnje varoši da je Pančevo bio grad zanatstva, i to najmoćnijeg u Vojvodini. Jer, sve delatnosti nisu stvarale toliki prihod kao što su to činile zanatlije, kojih je bilo najviše, razvrstane u čak 46 struka. Bili su poštovani. Majstor nije mogao biti bilo ko. Kada bi se za nekog reklo da je majstor, to nije značilo samo da je majstor svog zanata, već da je visokog moralnog integritet i poštovan.

Ali, postati majstor nije bilo lako. Kalfe, koji su najpre šegrtovali, morali su da „peku” zanat vandrujući po Evropi. Kada nakon četiri godine napune „vandrovku”, nalik današnjoj radnoj knjižici, morali su i da pokažu šta su naučili. To je značilo da im pančevački majstori najpre dozvole da naprave remek – majstorski rad, a ako bi komisija i esnafska uprava bili zadovoljni, mladi kalfa bi dobio „majstorsko pismo” ili „izučenu knjigu”, kao dokaz da je „pamet primio, da bezuman ne ostane”, a onda kako običaj nalaže i častio – plaćao „ceh”, priređujući zakusku.

Remek bi obično završavao kao najbolja reklama na ulazu u radnju, pa do danas ostade i izraz „remek-delo” za vrhunski kvalitet nečijeg rada. Po umeću i renomeu, čitave porodice zanatlija su se prepoznavale kolenima unazad, a neretko su im se tako i nadevala prezimena. Danas u Vojvodini ima Kolara, Drndarskih, Ćurčija, Brdara, Varagića…

– Zbirka etnografskog odeljenja Muzeja obogaćena je našim istraživanjima na terenu, ali i alatima i mašinama koje su nam sve poklanjali vlasnici koji sve češće zatvaraju svoje zanatske radnje. U Evropi se sve više ceni ručni rad, a kod nas se, nažalost, napušta tradicionalni zanat pod pritiskom tržišta – ističe Aleksandra Jakovljević.