Prošlo vreme književnog jezika

Zaista bi bilo neprirodno očekivati da stanje jezika u jednoj zajednici može ili treba da odudara od ukupne situacije koja ju je zadesila. Nema razloga da bilo šta, pa tako ni jezik, izbegne virus korupcije u njegovom sada već pandemijskom zamahu. Mladić u trenerci i odstranjene kose – vojnik tranzicije – juri u audiju i jedva uspeva da prikoči nasred pešačkog prelaza. Iza njega, uredno ispred semafora, klati se izmoždeno kljuse koje vuče nacionalnu manjinu i sekundarnu sirovinu. Povezuje ih samo crveno svetlo. Sve ostalo je zauvek rečeno u ovom jednom kadru nemog filma.

Pobedilo je nasilje. I onaj ko ne bi, primoran je da prati program divljaštva. Gromoglasno se daje na znanje da se u ovaj grandiozni, ružičasti, prostački, pornografski i agresivni „sistem vrednosti“ neštedimice ulaže decenijama. Srpski jezik je, baš kao i srpsko zdravstvo, školstvo i sve ostale vitalne oblasti jednoga društva, morbidni dokaz teze da se svaka investicija isplati. Plaćate nekulturu ? izvolite! I da znate ? sami ste to izabrali!

Pozicija pisca je psihodelična. Kada je o jeziku i njegovoj upotrebi reč, ne jednom mi se dogodilo da čujem da sam „cepidlaka“?! Pojam gramatičke greške deli sudbinu polarnih medveda i „viška stanovništva“. Blago rečeno, nadrealno su (mi) zazvučale uvodne reči urednika na promociji jedne moje knjige: „Književnica je poznata po tome što obraća izuzetnu pažnju na jezik.“ Pa, zar je to nešto ekskluzivno?!

Trojstvo pisac–delo–čitalac nemoguće je staviti van snage. Pa, kome se obraćaju pisci koji znaju da je čitava „radnja“ u jeziku? Ti relikti prošlosti koje bije glas „čistunaca“, dok se o njihovom delu malo govori ili glasno ćuti. Šta mogu da očekuju oni koji ne štancuju preljubničke autobiografije za jednokratnu upotrebu? I još nemaju sponzora za prateći ce-de, u doba kolere u kojem nema Markesa. Kome smo potrebni neki mi koji smo naučili da i istorijski roman mora biti pre svega roman? Negujemo lepotu jezika ? pazi sad! Da li smo uopšte normalni zato što ne samo da ne pristajemo, već ne vidimo svrhu proizvodnje tekstova pisanih po potrebama butika, salona lepote, čekaonica sa tropskim biljem i šumom fontane? Šta činiti sa onima koji ne slušaju savet jedne naše nagrađivane književnice da? se čitaocima mora ugađati“ (kako joj uspeva da tako dobro poznaje sve svoje čitaoce?)? Dakle, pisci koje ne zanima diktat mode proslavljanja, niti pak poslušnički dekor umilne reči koja usisava nagrade, novac i status. Ti izrodi i njihovo bandoglavo neodustajanje od kritičke reči i pesničke slike ? danas i ovde ? predstavljaju samo problem.

Ukratko, pisac je mazohista. Unapred zna da gubi bitku sa kulturom takozvanih rijaliti programa, pri čemu ne mislim samo na štale, već na svu tu bra„ću i sestre“ koji se šetaju od jednog televizijskog kanala do drugog, iz jednih novina u pete, čiji se likovi keze iz guste šume bilborda. Neizbežni, uvek isti ljudi ? političari, kozmetičari, pevačice, denserke, psiholozi, seizmolozi, socijalni radnici, modni kreatori, terapeuti, analitičari?

Naše javne ličnosti sebe nazivaju elitom. Mnogi od njih u to čak iskreno veruju. Oni su posednici. Imaju javni prostor, hotele, restorane, jahte i džipove u kojima lete gusto naseljenim mestima i ne staju na crveno svetlo na semaforu, za razliku od onog čestitog konja. Imaju advokate i nemaju optužnice. Psuju, pevaju, svlače se, oblače, rade šta im padne na pamet obogaćenu belim prahom.

Za to vreme pisac se silno izmuči da nađe izdavača ukoliko nije pripadnik nekoga klana. Potpisuje ugovor kojim se obavezuje da neće tražiti honorar i da pristaje na deset ili petnaest autorskih primeraka svoga dela. Knjiga mu se ili predstavi u najintimnijem krugu od najviše dvadesetoro ljudi ili se uopšte ne predstavi. Pisac je preimenovan u bednika. Negujem književnost, dakle, činim sve da ne postojim. Tako stvari danas stoje. I to odavno. A i sutra će.

Deca i mladi sve manje čitaju. Sklona sam da im verujem kada kažu da ne„maju živaca“, a i ne postižu da opsluže onoliku skalameriju laptopa, tableta, ajfona. Njihovi glasovi se mogu čuti samo kada navijaju ili pevaju po poljanama. Mehanizam ih od malena dresira da urlaju da bi ih neko čuo.

Dok prodajemo pokućstvo na pijaci da bismo preživeli, juri nas komunalna policija, a uz nju, logično, metež koriste lopovi. Tako je lako zamisliti kako se osećamo kada se vratimo kući sa najviše trista dinara, i to u slučaju da smo prodali babin komplet porcelanskih šoljica za kafu. U retkim časovima odmora iščitavamo račune. I s kim ćemo voditi tu bitku za jezik? Sa iznurenim radnikom koji pada sa skele? Sa samohranom majkom koja je dobila otkaz, ali zato nikada neće dobiti alimentaciju? Ili sa sobom dok u okviru opšteg terora svakodnevice kupujemo hranu na crtu?

Kad imate vremena i volje, gledajte kvizove. U njima se često pojave ljudi čije je sveznanje zaprepašćujuće. Od medicinskog naziva za upalu butnog mišića najbližeg karličnoj kosti, preko svih luka duž Indijskog okeana, do asirskog boga kiše. Kao iz topa recituju sva imena braće Karamazov! Ko je prvi pisao o Don Žuanu? Prosto ko pasulj ? Tirso de Molina! Međutim, kada naiđe pitanje iz savremene srpske književnosti, što znači sve ono posle Kiša i Pekića, oni unapred odustaju. Čak i ne saslušaju pitanje. Zašto?

Pesnik i pisac