Šumadijski džez kao dobra žurka

Od našeg stalnog dopisnika
Ljubljana – Guča iz Ljubljane, to je poziv koji mami na 47. Dragačevski sabor trubača iz izloga gotovo svake turističke poslovnice. Snalažljivije agencije su ponudu proširile na polaske iz Kopra, Trsta, Sežane, tri noći, autobusom, "A program" od 9. avgusta, plus obilazak Beograda, svega 159 evra. Iz Maribora sve to isto, ali bez Beograda, cena za 30 evra niža.

U brošurama sledi geografsko određenje i bliže objašnjenje za one koji jesu čuli da je na Saboru trubača dobar žur ali pojma nemaju da je Guča u južnoj Šumadiji, 30 km udaljena od Čačka "gde se okupi oko pola miliona ljudi", od toga broj Slovenaca se iz godine u godinu menja, a prema procenama ovdašnje državne televizije varira između pet i petnaest hiljada.

Manje poznata firma koja se bavi organizacijom izleta reklamu na Internetu oprema dodatnom informacijom da nepreglednu masu veseljaka na Saboru čine ljudi "iz Srbije i inostranstva – pravi antiglobalni žur, možda jedino mesto na svetu gde ćete u dva ujutro videti lokalnog popa u mantiji kako šeta u društvu uniformisanog policajca, a pored njih đuska ’sinalko’ mlađarija u farmerkama". Uz dalja uputstva tipa da "trube ponekad hoće da vam probuše bubne opne" sledi opis "mora šarenih šatora i štandova uz koje pivo i rakija teku u potocima u društvu pečenih prasića, svadbarskog kupusa i drugih đakonija koje su odlična podloga za celodnevno slavlje".

Različite agencije su smislile različite programe, kako po dužini tako i po "glavnom problemu – gde prespavati, ukoliko posetiocima to uopšte uspe". Nabrojane su varijante: kampovanje, noćenje kod domaćina (uz napomene podvučene crvenim da je broj postelja više nego ograničen, pa treba požuriti da se zgrabi krevet u "četvorokrevetnim ili višekrevetnim sobama s upotrebom kupatila", jer će oni koji se "prijave među poslednjima izvisiti za ležaj"), do "luksuznije varijante – spavanje u nekom od hotela koji je udaljen u prečniku do 50 km od epicentra"…

U lecima se ono što gosti u Guči čine tokom trubačke svetkovine u slovenačkoj varijanti naziva "saborisanje", pa je preporučeno "saborisati" od "zaranka do uranka za svoju dušu i svoj groš". Ko hoće može da pogleda lokalni muzej krajputaša i druge izložbe i, naravno, da "usput saboriše". Posebno velikim crvenim slovima napisano je upozorenje za građane Slovenije koji u susedne države (Austriju, Italiju, Mađarsku, Hrvatsku) mogu da uđu samo sa ličnom kartom da je "VAŽNO – obavezno poneti važeći pasoš za prelazak srpske granice!!!".

Da se anulira sumnjičavost namernika povodom peripetija na srpskoj granici, potom sledi podsećanje da je "Sabor trubača jedna od najvećih, najslavnijih i najposećenijih kulturno-umetničkih manifestacija na prostorima bivše Jugoslavije, koji počinje himnom ’Sa Ovčara i Kablara’ zbog čega zadrhte okolna brda a sve miriše na dimljene vešalice i ćevapčiće, pravi etno-štimung za 72-satni potop – kako u Guči kažu kad se čovek prikloni uz lepe devojke".

Nije zaboravljena ni pouka vegetarijancima da im se u "Guči ne piše baš najbolje" uz sve meso sa roštilja koje će ih bacati u nesvesticu. Povratak umornih slovenačkih saboraša iz Šumadije u maticu očekuje se u ponedeljak uveče oko 21 sat, a rastanak će im olakšati superluksuzni autobus uz evociranje uspomena na balkanske ritmove i temperament te gledanje "najboljih jugoslovenskih filmova".

Ljubljanski mediji u reportažama posvećenim Guči pišu da će "one koji osete dušu dragačevske trube Guča očarati, a ko traži klišee, otići će razočaran". Jedne novine su zaključile da će se "mnogi odlučiti na ekspediciju u Srbiju već samo zbog hrane", uz savet da je bolje ići autobusom jer su srpski drumovi loši, a vozači još gori. Na jednom od internet blogova našao se tekst "Koja je smrtonosna količina preživljene trube?", u kome autor primećuje da izreka da su "Slovenci za volanom obična goveda" dobija konkurenciju u Srbiji jer su tamo vozači izrazito takmičarski nastrojeni a za volanom "i manično autodestruktivni", pa se utrkuju na najnepreglednijim i najopasnijim krivinama.

Jasno da oni koji u Guči traže stereotipe, poput reportera ovdašnjih televizija koji najradije slikaju majice sa Mladićem i Karadžićem, traže opravdanje za zemljake koji masovno hrle u Šumadiju. To je pronađeno u činjenici da je "država (Srbija) u takvom rasulu da ni do kraja civilizacije neće uhvatiti ostatak sveta, pa šta im onda preostaje nego da isprazne mozak na žuru uz note ’Đurđevdana’".