Unutrašnji zidovi najveći podbačaj

Evropska unija jednom godišnje donosi izveštaj o napredovanju zemalja kandidata na njihovom putu u članstvo. Ovaj poduhvat izgubio je u međuvremenu suštinski značaj za sve države kandidate, a posebno za Srbiju. Zbog svoje unutrašnje krize koja dovodi u pitanje normalno funkcionisanje Unije, ona na neodređeno dugi rok neće primati nove države članice. Države kandidati ostaju blokirane u izborima strategija razvoja upravo čvrstim vezivanjem za Uniju, koja trenutno ne može da pomogne ni sebi samoj.

Otvara se pitanje svrhe celog posla u situaciji kada njegov osnovni cilj, članstvo države u Uniji, naprosto iščezava. U gubljenju svrhovitog značenja celog poduhvata, može se, najzad, postaviti i pitanje – kakav bi bio sličan izveštaj za samu Uniju.

Krizno upravljanje je na granici legalnosti, pošto njegovi osnovni instrumenti pate od dva glavna nedostatka. Prvo, instrumenti ugovornog karaktera (Ugovor o evropskom stabilizacionom mehanizmu i, pre svega, Ugovor o stabilnosti), iako su stupili na snagu, na granici su i legalnosti i legitimnosti pošto su fomulisani na neuobičajen način, bez učešća svih država, pa i onih koje su predmet rigorozne fiskalne kontrole. Oni deluju već drugu godinu kao mere vanrednog stanja iako ono nije (niti je moglo biti) uvedeno. Drugo, primena kriznih mehanizama koji proističu iz ovih ugovora zadire u nadležnosti država koje važećim Lisabonskim ugovorom nisu prenete na nivo Unije. To se, pre svega, odnosi na oblasti ekonomske politike. Ovakavim načinom antikriznog delovanja Unija ustanovljuje paralelni sistem pravila, uz zanemarivanje redovnog, što znatno ugrožava načela vladavine prava i demokratskog upravljanja.

Zajednička spoljna i bezbednosna politika tokom 2015. ispoljila je znatne slabosti nastale zbog razlika u interesima i dominaciji većih članica. Sankcije uvedene Rusiji prošle godine sve više opterećuju zemlje izvoznice i investitore. U njima raste nezadovoljstvo poslovne zajednice prema ovakvim merama. U okvirima bezbednosne politike Unija je i ove godine manifestvovala svoju reaktivnu prirodu. Njen poseban glas je neprepoznatljiv u borbi protiv tzv. Islamske države. Francuska je, recimo, svoja borbena sredstva upotrebila, i to prilično efikasno i precizno, tek posle skorašnjeg terorističkog napada u Parizu. Nadalje, u pitanju prijema Kosova u Unesko, Unija nije imala zajednički stav, a njene države članice glasale su različito o ovoj stvari. U oblasti energetske bezbednosti ova godina beleži još jedan izdvojeni projekat Severnog toka između Nemačke i Rusije. Time je udaljavanje od zajedničke energetske politike još jače.

Unutrašnja bezbednost (politike viza, azila, imigracije i upravljanja spoljnom granicom) područje je najvećeg podbačaja EU. Reč je o oblasti koja je decenimajama polagano razvijana, najpre kao saradnja država članica, a potom i kao zajednička politika Unije. Ona se prosto samourušila pred iskušenjem velikog izbegličkog talasa, i to za kratko vreme. Umesto zajedničke politike na osnovu opšteobavezujućih normi i procedura posredstvom zajedničkih organa, došlo je do retrogradnog procesa državne uzurpacije odlučivanja. Za nekoliko meseci Unija je premrežena unutrašnjim zidovima i žilet-ogradama. Pravila dablinskih deklaracija i šengenskog sporazuma krše se jednostranim odlukama država. One, osim toga, nisu bile u stanju da se dogovore ni o raspodeli kvota prijema.

Politika proširenja je u postojećim kriznim prilikama faktički stavljena u zagrade. Istovremeno, prema zemljama kandidatima proces stabilizacije i pridruživanja sprovodi se kao da u Uniji nema nikakvih unutrašnjih promena. Jedina vidljiva razlika sadržana je u umnožavanju nepisanih političkih uslova za pozitivnu ocenu o napretku. Ti uslovi su po definiciji netransparentni. Štaviše, zaključenjem dva nova sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, sa Ukrajinom prošle godine i sa Kosovom ove godine, ovaj instrument (SSP) se i formalno relativizuje.

Mogućnost otcepljenja/isključenja postala je realna u tekućoj godini. Isključenje Grčke iz evrozone sve do poslednjih prevremnih izbora bilo je prilično izgledno. Teškoće ove zemlje da izađe u susret zahtevima paketa pomoći ostavlja ovo pitanje otvorenim. Sa stanovišta unutrašnjih sposobnosti reformi mnogo je zanimljiviji slučaj izlaska Velike Britanije. Vidljivo je da Britanija zahteva veliko smanjenje što isključivih što podeljenih nadležnosti Unije, negde do nivoa zajedničkog tržišta, kako bi odustala od najavljenog referenduma o izlasku. S druge strane, Nemačka je sklona dodatnom „produbljenju“ nadležnsti Unije, posebno u fiskalnoj oblasti. Ova suštinska strateška dilema je, dakle, otvorena.

*Ekonomista, **Politikolog