Zašto autogol ne bi bio zgoditak?

U pred­ve­čer­je Dru­gog svet­skog ra­ta u „Na­šem je­zi­ku”, či­ji je iz­da­vač bi­lo Lin­gvi­stič­ko dru­štvo u Be­o­gra­du, nje­gov ured­nik Dra­gu­tin Ko­stić, koji je kao potpredsednik Jugoslovenskog  nogometnog saveza s našom reprezentacijom bio na Olimpijskim igrama 1920. u Antverpenu, pred­lo­žio je da se u fud­ba­lu ume­sto auto­gol upo­tre­blja­va zgo­di­tak. U oba slu­ča­ja je pre­sud­na sre­ća. U pr­vom u fud­ba­lu, u dru­gom na lu­tri­ji.
Pred­log ni­je na­i­šao na ozbilj­ni­ji od­jek. Mo­žda za­to što je rat na­me­tao raz­mi­šlja­nje o dru­gim stva­ri­ma, a mo­žda i za­to što je kod Hr­va­ta zgo­di­tak po­go­dak, pa bi u srp­sko­hr­vat­skom je­zi­ku to uno­si­lo za­bu­nu.
Što je­dan pred­log ni­je pri­hva­ćen – ni po ja­da. Ne­vo­lja je što po­sle nje­ga ni­je bi­lo struč­nja­ka za je­zik ko­ji bi po­nu­di­li na­še re­či ume­sto tu­đi­ca u spor­tu. Ru­ku na sr­ce, ta­kvih ni­je bi­lo ni za dru­ge de­lat­no­sti.
Či­sto­krv­ni Ne­mac (pre­zi­me Ko­stić je uzeo ka­sni­je), ro­đen u Be­o­gra­du, gde je i umro 1945, i na de­lu se za­la­gao za srp­ske re­či u srp­skom je­zi­ku. Do­stoj­ni sled­be­ni­ci me­đu je­zi­ko­slo­vi­ma (ovo je po­ku­šaj da se, mo­žda u nje­go­vom du­hu, „po­sr­be” lin­gvi­sti i fi­lo­lo­zi) do sa­da se ni­su po­ja­vi­li.
Šta­vi­še, de­ša­va se obr­nu­to. Otu­đi­lo se čak i ono za šta smo ima­li na­šu reč. U Ko­sti­će­vo vre­me po­sto­jao je Be­o­grad­ski lop­tač­ki sa­vez u či­joj je nad­le­žno­sti bi­la ve­ća oblast od sa­da­šnje Sr­bi­je. Ta­da se fud­bal kod nas zvao lop­ta­nje i ve­ro­vat­no je do­bio na­ziv kao ma­če­va­nje od mač, ve­sla­nje od ve­slo, ku­gla­nje od ku­gla...
Ta­da još ni­je bi­lo dru­gih sport­skih iga­ra s lop­tom. Ko­šar­ka, od­boj­ka i ru­ko­met su se po­ja­vi­le ka­sni­je, a te na­zi­ve su im smi­sli­li Hr­va­ti, kao i za fud­bal no­go­met, ali ovaj po­sled­nji kod nas ni­je pri­hva­ćen.
Ko­stić za­slu­žu­je da bu­de uzor, jer je svoj pred­log iz­neo u jav­nost. Da­nas se de­ša­va da u jed­nom iz­da­nju pra­vo­pi­sa pi­še jed­no, a idu­će go­di­ne sa­svim dru­ga­či­je. 
Na pri­mer, u „Pra­vo­pi­su srp­sko­ga je­zi­ka” iz 1994. da­je se kao pri­mer za dvoj­ne ili vi­šeč­la­ne ve­ze „na­po­red­nih, na­čel­no rav­no­prav­nih poj­mo­va” i pri­mer: utak­mi­ca Bu­duć­nost – Voj­vo­di­na. Me­đu­tim, u no­vi­jim iz­da­nji­ma se za ova­kav slu­čaj pro­pi­su­je da se pi­še bez raz­ma­ka (be­li­ne) pre i po­sle cr­te. Ko se to­ga do­se­tio i ka­ko se to na­šlo u pra­vo­pi­su jav­nost ne zna.
U na­ve­de­nom iz­da­nju (1994) po­sto­ji i ta­kav pri­mer, ali kad se mi­sli na utak­mi­cu ko­ja ozna­ča­va ri­val­stvo (na pri­mer: Zve­zda–Par­ti­zan), a ne na od­re­đe­nu utak­mi­cu (ko­ja tre­ba da se od­i­gra ili se od­i­gra­la). Pi­sa­nje bez be­li­ne stva­ra ne­raz­re­ši­vu te­ško­ću kad bar je­dan član ima dve re­či u na­zi­vu, jer mu je je­dan deo na­zi­va odvo­jen od ime­na, a dru­gi je spo­jen s dru­gim čla­nom: Cr­ve­na zve­zda–Par­ti­zan ili Par­ti­zan–Cr­ve­na zve­zda). Slič­na je ne­vo­lja i ako je­dan klub ima cr­ti­cu u svom na­zi­vu: Ja­vor-Ma­tis–No­vi Pa­zar).
Po­pra­vlja­či pra­vo­pi­sa po­gre­šno shva­ta­ju i dve tač­ke kad se pi­šu re­zul­ta­ti sport­skih utak­mi­ca ili u ta­be­li. Kod nas je uobi­ča­je­no da se na­pi­še: Cr­ve­na zve­zda – Par­ti­zan 0:0. Pra­vo­pi­sci 0:0 ne „či­ta­ju” kao je­dan je­din­stve­ni po­jam, ne­go kao da se nji­me „pre­do­ča­va­ju od­no­si bro­je­va”, pa po­i­sto­ve­ću­ju s raz­me­rom kar­te 1 : 50000, in­fla­ci­jom 1 : 15. Oni ne shva­ta­ju da re­zul­tat u fud­ba­lu, ko­šar­ci, ru­ko­me­tu, od­boj­ci i va­ter­po­lu ni­je isto što i raz­mer kar­te ili in­fla­ci­ja, pa da se 2:4 sve­de na 1:2 što bi u na­ve­de­nim pri­me­ri­ma i bi­lo uči­nje­no.
Sem od­boj­ke gde se za­i­sta de­li, u fud­ba­lu, ko­šar­ci, ru­ko­me­tu i va­ter­po­lu se upr­kos zna­ku za de­lje­nje – od­u­zi­ma. Ta­ko 2:1 ni­je 1, ne­go 2. U tim sport­skim gra­na­ma se bez ob­zi­ra na dve tač­ke od­u­vek od­u­zi­ma­lo kad je u pi­ta­nju re­zul­tat jed­ne utak­mi­ce. Dve tač­ke su ima­le smi­sla u ta­be­li, jer se, ako dva ti­ma ima­ju isti broj bo­do­va, on­da se gle­dao ko­lič­nik da­tih i pri­mlje­nih go­lo­va. Ali od 1965. ni­je na sna­zi ta­ko­zva­ni gol-ko­lič­nik, ne­go gol-raz­li­ka (broj pri­mlje­nih go­lo­va se od­u­zi­ma od bro­ja da­tih go­lo­va). A znak za de­lje­nje (:) ostao je da se pi­še po na­vi­ci, ma­da bi is­prav­no bi­lo da se sta­vlja znak za od­u­zi­ma­nje (–).
Još jed­na pri­mer u pri­log Ko­sti­će­vom na­sto­ja­nju za „po­sr­blji­va­nje re­či”. Na­še re­či ima­ju sa­me po se­bi jed­nu pred­nost u od­no­su na tu­đi­ce. Da­nas svi „zna­mo” da na­ši fud­ba­le­ri igra­ju sla­bo ili, čak, uop­šte ne igra­ju! A kad ste ču­li da je ne­ko re­kao igra­li­šte (a ne te­ren)? Da go­vo­ri­mo na srp­skom mo­žda bi igra­či shva­ti­li da se na igra­li­štu igra. A šta se ra­di na te­re­nu?