Nema nikoga za volanom

U filmu „Frankofonija” Aleksandra Sokurova na tekućem Festivalu autorskog filma, simbol Francuske Marijana sedi pored Napoleona ispred Mona Lize u Luvru. Marijana ponavlja: „Sloboda, bratstvo, jednakost”, dok Napoleon govori: „Sve ovo, to sam ja”, i pokazuje po muzeju. Sokurov ukazuje na sukob u okviru francuske i evropske tradicije, na viševekovnu kontradikciju koja je gurnuta pod tepih imperije. Marijanina parola nikada nije postala delotvorna. Pre nego što insistiramo na slobodi govora, možda bi trebalo, kao što je Kjerkegor pisao, da praktikujemo slobodu misli. Lideri sa gordim proklamacijama tvrde da znaju šta treba činiti, a biće pre, kao u pesmi Vilijama Karlosa Vilijamsa, „da nikog nema da vozi kola”.

Kada je NATO organizovao intervencije na Bliskom istoku, bilo je glasova protiv, ali na kraju, građani su bili isključeni iz odlučivanja, pa su nevini stradali u dalekom Avganistanu, Iraku, Libiji i Siriji. Sada, kada su u novembru nevini stradali u Evropi, oči javnosti traže lidere. No, nikog nema za volanom, to nisu ni Oland, ni Merkelova. Kao što je jasno nakon 11. septembra, ne postoji način da se vojnom intervencijom odgovori na teroristički napad, već se izmišlja potez koji izgleda delotvorno, a pogoršava situaciju. Ako je treći svetski rat u toku, Evropa ne povlači poteze, već je pion. Hilari Klinton se smejala kada je ubijen Gadafi i, po svemu sudeći, biće izabrana za novog predsednika SAD. Dakle, Klintonovu nagrađuju za postupak koji je izazvao potpuni krah libijskog društva i doprineo izbegličkoj krizi u Evropi. Nikom ništa. Štaviše, Evropa pregovara o ultratajnom TTP sporazumu sa SAD, što naročito gura Klintonova, a koji predstavlja neku vrstu ekonomskog NATO-a.

Karikatura na kojoj se rukuju islamski fundamentalista i evropski neonacista odslikava sličnost njihovih vrednosti. Potreban je suprotan pristup. Koristeći razum u javnom prostoru, na čemu su insistirali Kant i Volter, Evropa bi mogla konačno da počne da sledi proklamovane ideale. Prosvetiteljstvo je rezultat evropskog nasleđa i podrazumeva sposobnost da se osoba vodi razumom, ne tražeći paternalističke figure, što je potpuno suprotno ideologiji ISIS-a. To je kontramera, dok vojne intervencije produžuju začarani krug. Takav pristup bi se, kao što Čomski insistira, okrenuo uzrocima terorizma na domaćoj teritoriji. Društvo bi prepoznalo marginalizovanu omladinu koja se oseća drugorazrednim građanima i ponudilo im alternativu, umesto da im fundamentalisti poturaju snove preko društvenih mreža. Sadašnja Evropa je bez ideološkog kompasa, deo veće imperije bazirane na sili, sa izglednim tenzijama i rasparčavanjem.

Snimao sam kratki film u Parizu sa divnom internacionalnom ekipom, a pola godine kasnije desio se napad na „Šarli ebdo”. Jasno mi je da je Pariz filmična prestonica Evrope, pa je romantični grad poslužio teroristima kao kulisa za njihov krvavi spektakl jer na kraju, kada pogledate i magazin ISIS-a, medijska prisutnost u eri vizuelnog je presudna. Potezi Evrope postaju deo ovog spektakla i Evropa ne sme da bude kulisa, već treba da razbije začarani krug vojno-ekonomskog nasilja izlaskom na scenu sa alternativnim vrednostima. Šanse za to su male i mi na Balkanu to znamo jer smo osetili EU politiku. No, prosvetiteljski kapacitet postoji u tragovima, pa hajde da se pozabavimo ovom hipotezom.

Kad bi Evropa bila proevropska, a ne proamerička, morala bi da traži odgovornost onih koji su velikim delom doveli do haosa na Bliskom istoku i hiljada nevinih žrtava, te bi Buš, Čejni i Ramsfeld išli pred sud. Moguće da bi to značilo i promenu odnosa sa Saudijskom Arabijom, bližu saradnju sa Rusijom, Iranom i Kurdima u rešavanju konflikata. Možda bi to značilo dovođenje u pitanje agresivno širenje NATO-a i sukob u Ukrajini koji je tačka na liniji fronta istok-zapad. Još važnije, u EU institucijama bi po prvi put mogla da se praktikuje demokratija. Pisac Mišel Uelbek je zaključio u svom pismu nakon novembarskog terorističkog napada da Francuska treba da proba direktnu demokratiju s obzirom da vlast izbegava referendume. Frustrirana radnička klasa, u besparici i strahu od migranata nije obećavajuće rešenje, šanse za Evropu sa evropskim vrednostima su mršave, ali učešće javnosti bi moglo da ima emancipatorsku moć kroz pritisak na ljude čiji legitimitet zavisi od podrške siromašnijih radnika kao što je Džeremi Korbin u Britaniji. Upravo je Korbin protiv bombardovanja Sirije jer Kameron nije uspeo da argumentuje zašto bi intervencija dala rešenje.

Građani su odvojeni od procesa odlučivanja, a ipak oni trpe posledice odluka. To važi u slučaju terorizma, ekonomskih mera i klimatskih promena o kojima lideri većaju u Parizu. Kvazivođe voze kola, slepi kao Domanovićev vođa, stradaju i putnici i pešaci, a oni jedini imaju kacige i vazdušne jastuke. Suvozačko mesto ne bi trebalo da ostane prazno i nemo.

Reditelj