Rvači

Kad sam bio tinejdžer, jedan od najpopularnijih programa na televiziji bilo je profesionalno rvanje. Tu su se odrasli muškarci pretvarali kako povređuju jedan drugog, kako bi zabavili publiku; bilo je to komično i bezopasno. Pošto sam bio nešto osetljiviji nego što sam danas, obavezno bih menjao kanal u trenutku kada se u ringu nađu „seniori“ (starci koji su nekada bili nenadmašni šampioni): organizatori često nisu vodili računa o težini ili uzajamnoj snazi boraca. Bilo je to depresivno i ponižavajuće.

Setio sam se toga gledajući Rusiju i Tursku kako poslednjih nekoliko dana odmeravaju jedna drugu iz suprotnih uglova ringa. Ovu situaciju američki časopis „Spoljni poslovi“ (Foreign Affairs) nazvao je „car protiv sultana“.

Bernard Luis, britanski/američki istoričar, kaže da je upravo otomanski gubitak Krima 1774. godine i njegov prelazak u ruke Rusije (kada su Osmanlije prepustile muslimansko stanovništvo hrišćanskom neprijatelju) bila „prekretnica u odnosima između Evrope i Bliskog istoka“. Ima mnogo ironije u tome što je baš Krim bio ta istorijska prekretnica.

Stoga je gubitak ruskog aviona pogođenog turskom raketom prošle nedelje samo najnoviji u istoriji skoro trista godina dugog sukoba između dve bivše carevine, koji se odvijao kako je Rusija prodirala sve dublje u unutrašnjost Otomanskog carstva. Iako su obe zemlje zapravo bivša carstva, i u jednoj i drugoj još uvek postoje, unutar njihovih granica, a neki bi rekli i unutar psihe, ostaci nekadašnjeg carstva. Rusija je i dalje globalna vojna sila, a kada se tržišta vrate u redovno stanje, i energetski gigant. Turska je izrasla u regionalnu supersilu i obe zemlje nastavljaju da se bore za regionalni uticaj. No one se ne bore u istoj težinskoj kategoriji.

U velikoj prašini koja se podigla posle obaranja već prilično starog ruskog bombardera, Moskva je pomalo i uživala u reakcijama Zapada koje su, nakon predvidivih praznih pretnji, uglavnom bile pomirljive u javnosti i uzrujane u privatnim krugovima. (Gde je tu bila pretnja?) U trenutku smanjenog opreza, nemački vicekancelar Gabrijel prošle nedelje je izjavio: „Ovaj incident je pokazao da, na osnovu izjava iz drugih zemalja u regionu, postoji igrač u regionu koji je nepredvidiv a to je Turska, a ne Rusija“. Međutim, Rusija je i dalje duboko skeptična prema motivima Zapada i u svojim istorijskim genima ima duboko urezano sećanje na napore zapadnoevropskih sila da u svakoj prilici blokiraju širenje ruskih carskih ambicija – praveći savezništva čak i sa muslimanskim Otomanskim carstvom protiv hrišćanske Rusije sredinom 19. veka.

I Vladimir Putin i Redžep Tajip Erdogan su došli na vlast i održali svoju moć na politički snažnom talasu nostalgije za prošlom veličinom. U pitanjima vere, Putin tvrdi da je podigao uniženu pravoslavnu crkvu, dok je u Turskoj Erdogan prigrlio najsiromašnije delove azijske Turske i napustio nasleđe državnika Ataturka u korist vraćanja islamu sekularne turske države. U politici „lepih želja“ obojica su poručila svom narodu da samo oni mogu da im omoguće da ponovo ožive prošlost i da je svako protivljenje tome bezmalo ravno izdaji. Personalizovali su svoje nacionalne politike na način nekadašnjih demagoga. Dvojica lidera su ranije prepoznala međusobne sličnosti i činilo se da imaju konstruktivan odnos upravo zbog njih. Ironija leži u tome što će ih njihove sličnosti sada sprečiti da brzo smire trenutnu krizu.

Sirija je, pak, katalizator. Putin izuzetno vešto odigrava svoje karte u uzburkanim vremenima. Hajde da vidimo da li će biti primoran da se iz političkih i ekonomskih razloga pridruži svetskom poretku sa centrom u Americi, ili će moći da održi svoj sadašnji zamah ka poziciji nezavisnog partnera. Ukoliko je plod jednostrane odluke motivisane domaćim razlozima, akcija Turske koja je imala za posledicu obaranje ruskog aviona nameće pitanje da li joj treba dozvoliti da diktira politiku NATO-a (SAD) u traženju rešenja za Siriju. Borba vremešnih rvača neumerenim rečima i ljutitim gestovima će se nastaviti svojim prilično žalosnim i predvidivim tokom. Ali verujem da neće biti daljeg krvoprolića jer i jedni i drugi uviđaju da u ovoj borbi samo gube i vreme i novac, dok se svet kreće ka nalaženju pragmatičnog političkog rešenja u Damasku.

Bivši pomoćnik generalnog sekretara UN