Stid

Mladi umetnik, pogotovu ako je glumac, na početku svog trnovitog puta kroz umetnost mora se suočiti sa prvim velikim izazovom – sopstvenim stidom. Pri tom mislim na ono što nazivamo otvaranjem, iznošenjem sopstvene intime pred drugima, u javnosti. Izražavajući se, umetnik otkriva kako on vidi svet oko sebe, na koji način ga doživljava i pokazuje to drugim ljudima. Ono što je prvi uslov ove transakcije jeste da njegov iskaz bude istinit. U umetnosti laž ne postoji. Ona uvek biva otkrivena i odbačena. Zato onaj ko nije spreman da auditorijumu otvori ne samo svoje srce već i da pokaže utrobu u ovom poslu nema šta da traži.

Sam po sebi stid je normalna ljudska emocija. On nas upozorava na naše granice (Džon Bredšou). Iz ove kratke definicije proizlazi da je stid nešto što je neophodno da bismo živeli zdravo, neka vrsta alarma koji se javlja u trenutku kada izlazimo iz okvira onog što jesmo. Utoliko je zahtev za prevazilaženjem stida koji se postavlja pred mladog umetnika, ako ne neljudski, ono bar izuzetno težak. Većina ga izvršava uz velike traume, a poneko ne uspeva da se stida oslobodi do kraja karijere (života).

Vratimo se glumcima. Ne znam za težu profesiju. Evo zašto. Momci, a naročito devojke koje izaberu ovo zanimanje, od početka prolaze „toplog zeca”. Sukob sa stidom odvija se na psihičkom i fizičkom planu, po pravilu, potrebno je izložiti ne samo svoja najdublja osećanja nego i sopstveno telo pogledima gomile iz mraka. Ono što je zanimljivo – ukoliko kod njih stid nije pobeđen i samo gledalište se stidi! I suprotno, kada glumac ili glumica raščiste sa sobom da je duhovno i fizičko ogolićenje nešto što pripada umetnosti a ne privatni čin, onda među gledaocima nema ni trunke stida, svi to gledaju kao nešto sasvim uobičajeno.

Isto je i sa piscima, rediteljima, muzičarima i ostalim umetnicima koji, iako ne direktno kao glumci, svoju intimu i te kako iznose na milost i nemilost publici. Mislim da je njihov svet samo na prvi pogled manje ranjiv. I oni znaju da stid predstavlja granicu (ponavljam, prirodnu) koju moraju prekoračiti. Bez tog ulaska u minsko polje nema ni govora o umetničkoj istini.

Treba reći da se s nečim sličnim susreću i ostali koji nastupaju javno, od striptizeta, učesnika raznih „rijalitija” pa do, zašto da ne, političara. Svi oni prelaze granicu koju sam pomenuo ali, za razliku od umetnika, oni ne prevazilaze sopstveni stid već rade na tome da postanu – besramni. U čemu je razlika? U cilju.

Nedavno sam čuo za zanimljiv dijalog koji je član jedne političke partije vodio sa svojim partijski šefom. Na pitanje: „Kakva je trenutno naša politička strategija?” vođa te partije mu je odgovorio: „Naša trenutna politika je: Nemci idu kroz šumu, a mi se pravimo mrtvi!” Moram priznati da je duhovito, ali, u isto vreme, i besramno. Ali to je ono što je u okvirima političke borbe skoro legitimno. Za razliku od umetničkog stvaralaštva u kome su pretvaranje, laž i manipulacija isključeni već po definiciji.

Da se odmah razumemo. Likovi koje glumac igra mogu biti lažovi i licemeri, ali cilj umetničkog dela je da to razotkrije i pokaže u pravom svetlu. Neko igra pokvarenjaka, ali, u isto vreme, otkriva pravo stanje stvari, šta se dešava u duši Ričarda Trećeg, na primer. Političari (kao i ostali „rijaliti” junaci) kriju pravu istinu, to im je posao. Njihovi nastupi su upravo suprotni umetničkim, oni se predstavljaju kao dobri, ugroženi, simpatični, šta sve ne, ñâå vreme krijući svoje pravo lice.

U poslednje vreme, „rijaliti” koji je u modi mogao bi se nazvati poligrafska istina. Postoji, dakle, mašina koja će nam pokazati da li neko laže ili ne. Jedino što niko od nas običnih ljudi nema prilike da baci pogled na tu spravu, da prisustvuje ispitivanju, čuje pitanja koja se postavljaju i pogleda rezultate poligrafa. Sve je na „časna reč i mile mi majke”. Odnosno, verujte nam, zar ne vidite kako smo pošteni! Maskirani policajci sa dugim cevima u rukama, koji glume dekor iza političara, imaju zadatak da nam olakšaju da poverujemo mašini.

Ova priča o stvarnom i nameštenom mogla bi se završiti jednom anegdotom iz glumačkog života. Pre snimanja centralne scene mučenja u filmu „Maratonac” žrtva zlostavljanja Dastin Hofman izašao je iz studija i vratio se posle nekoliko minuta pošteno oznojen. Njegov partner, ser Lorens Olivije, koji je igrao ulogu nacističkog mučitelja, upitao ga je gde je bio. „Trčao sam oko studija”. „Zašto”, interesovao se Olivije. „Pa, da bih bio zadihan”, odgovorio je Hofman. „A zašto niste probali da to odglumite”, bilo je poslednje, zlurado pitanje starog lisca.

Reditelj