Dogovorimo se o predmetu spora

Da bismo mogli raspravljati o problemima koji su pred nama, predlažem da definišemo predmet spora i svoje polazne pozicije. A ja velim, između ostalog, i kao dijalektolog:

1) „bosanskoga jezika” nema ni u Sarajevu ni u Novom Pazaru, niti igde drugde po dunjaluku na kome ljudi danas klanjaju ili se krste; i velim tako imajući uvid i u istoriju problema i u razmeštaj stanovništva po Srbiji (i Crnoj Gori), Bosni (i Hercegovini) i Hrvatskoj do početka 20. veka, kao i to da su do tada „muslimani” znali da vode poreklo od „pravoslavnih praoca” i da je njihov jezik bio „čisto srpski”; i ne znam koje „relevantne institucije međunarodne zajednice” mogu te činjenice „promeniti” ili ih proglasiti nebitnima i umesto njih instalirati one koje ulaze u red besposlica i izmišljotina, tj. falsifikata;

2) do sredine 19. veka (ne znam da li i kasnije), imenom Bošnjak označavani su „Srbi iz Bosne” i ne znam kako se time može „manipulisati Bosnom i Hercegovinom, bez obzira na njenu milenijumsku prošlost”, posebno zbog toga što je ta prošlost bila „milenijumski srpska”, a „bošnjačka” postala tek od onog „Svebošnjačkog skupa”, u čijim odlukama možda ima neke logike, ali ne i mnogo pameti da bi se na nju moglo pozivati;

3) pozivanje na Avda Međedovića i na Alberta Lorda nije naročito uputno, zbog toga što su obojica mnogo stariji i od „bošnjačke nacije” i od „bosanskog jezika”, što je Avdo bio Srbin i što je njegovih „19 epova” nastalo na tragu Vukovog napora da sabere svekoliko narodno pamćenje, a najopsežnije i najtemeljitije ono koje su „Bošnjaci” napustili onog trenutka kad su se odrekli gusala; s tim je u vezi i problem koji „Bošnjacima” donose oni njihovi istovernici koji za sebe kažu da su Srbi i koji neće da budu „Bošnjaci” niti dozvoljavaju da budu prevučeni „na bošnjačku obalu”, pri čemu je posebno zanimljivo da se među takvima nalaze upravo oni najglasitiji, kao što su Meša Selimović, Skender Kulenović, Emir Kusturica, Salih Selimović, Mehmedalija Nuhić, ali i pedesetak onih koje ovaj poslednji donosi u svojim spiskovima.

Te pojedinosti smatram dovoljnim za neke opštije opservacije i o jeziku uopšte i o „bosanskom jeziku” posebno. Za svaki utemeljen jezik, recimo, teško se može utvrditi kad je postao, pa se tako za ruski pretpostavlja da se počeo uobličavati pre četiri–pet hiljada godina, za Srbe se misli da su na Balkanu zapisani pre deset–dvanaest hiljada godina (u to nas uveravaju arheogenetičari), a Salih Selimović veli da se islam među Srbima počeo širiti tek pre nekoliko stotina godina.

Ako „Bošnjaci” hoće „bosanski” ili „sandžački” jezik, oni obeležja tih „svojih jezika” moraju odrediti mnogo preciznije nego što to čini drug Avdo i moraju reći čime se taj „islamizovani bosanski jezik” razlikuje od odgovarajućih „pravoslavnih” ili „katoličkih”, pri čemu su do „onoga svebošnjačkog skupa” svi oni mogli biti jedino srpski, a nikad ni bošnjački ni bosanski ni hrvatski. Ako li, međutim, neće da mu odrede osobenosti, već da ga samo preimenuju, onda se to u svakom civilizovanom društvu, naprosto, zove krađa.

A ako neko hoće „bosanski jezik”, neka se postara da mu obezbedi „podršku” u „austrijskom” ili „švajcarskom”, u „američkom” ili „kanadskom”, u „egipatskom” ili „palestinskom”. To bi bilo mnogo bolje nego pozivati da se dođe u Sandžak i da se „lično svojim čulima doživi lepota bosanskog jezika”.

Potpisnik ovih redova bio je i u Sjenici, i u Štavlju, i u Deževi. I pažljivo čitao rasprave o govorima Novog Pazara i Ibarskog Kolašina. Čitao stihove Avda Međedovića. I uživao u lepoti srpskoga jezika i njegovih dijalekata.

Profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu (u penziji)