Ja i mi

Da li je jedna novinarka unapred žrtvovana? Znalo se da ni tri muška profesionalca nisu uspela da savladaju premijera, odnosno da ga privole da odgovara na njihova pitanja umesto da govori ono što sam hoće. Kako se onda očekivalo da to postigne Olivera Jovićević, čiji autorski stil ionako ne odlikuju energično propitivanje i uporno pritiskanje sagovornika da se direktno izjasne o pitanom?

Ipak, u prošlonedeljnom „Upitniku” trudila se koliko se moglo. Vrebala je trenutak kad će da prekine „tok misli”, to jest verbalnu bujicu predsednika vlade. Ponavljala da još čeka bitan odgovor. Ali kad se u samoljubivom i hvalisavom zanosu lati nabrajanja rezultata svog delanja (po sopstvenom priznanju sa sjajem u očima), Aleksandra Vučića ne bi mogao da zaustavi, a kamoli eventualno polemički uzdrma, ni mnogo veći medijski maher.

Upravo su medijski maheri, „maheri” (ili mangupi?) bili jedna od glavnih medijskih tema, posebno u debatnim TV emisijama. Kakve su namere imali i koja su sredstva koristili „Kurir”, „Informer” i TV Pink baveći se pretnjom „državnog udara”? Da li su pomogli ili odmogli vladi lažnim uzbunama i podgrevanjem napetosti? Šta su realno postigli u javnosti svojim ulogama ili uslugama na političkoj sceni? Sudeći po ishodu, stvorena je predstava koja se brzo iz drame pretvorila u farsu. Izostale su mudrije, spretnije i ubedljivije „zaštitničke” medijske intervencije u korist „ugrožene” vlasti. A upravo iskustvo prethodne političke garniture i njenog predsednika pokazuje kako i iz najbolje namere da pomognu – medijski savetnici, saradnici i izvršioci mogu da odmognu pa i da upropaste poslodavca.

Tako se još jedna domaća afera raspršila kao mehur od sapunice. I vladi i medijima odmah se, međutim, ispostavio stvarni povod za zdušno angažovanje. Konferencija OEBS-a u Beogradu našim ministrima (a naročito ministru policije) dobro je došla da skrajnu svoje gafove, a televizijama da pokažu osposobljenost za praćenje velikih međunarodnih skupova. Vladi i premijeru stigle su pohvale uvaženih gostiju (ne samo kurtoazne), a medijima priznanje da su politički sastanak pratili sveobuhvatno (ne samo protokolarno).

Pritom se videlo da i u medijima ima izuzetnih vrednica i radoholika. I protekle sedmice ispoljio je svoju zavidnu radnu energiju Zoran Stanojević, kome za vođenje pripadne svaki dodatni posao u vanrednim situacijama. Pa kao da mu nije dosta programskih „reformi” koje su doneli „Oko” ili „Dnevnik 3”, eto ga sad i u emisiji „Tako stoje stvari” – dakle, jutrom i večerom, u redovnim i posebnim prilikama... na putu ostvarenja sopstvene medijske vizije.

Njegov urednički i autorski entuzijazam nailazi verovatno na iskreno odobravanje kolega bar iz jednog suštinskog razloga. Stanojević, naime, na „pravljenje” televizije gleda kao na timski rad i uvek stvara šanse da se u ekipu uključe i u njoj istaknu mnogi drugi igrači.

Nije li i „pravljenje” državne politike zadatak za više onog „mi” nego za ono jedno „ja”.