Moj sport sad su duge šetnje i dugo plivanje

Dragan Džajić (69), jedan od najznačajnijih srpskih i svetskih fudbalera, ovogodišnji je dobitnik nagrade „Braća Karić” za rezultate u jugoslovenskom, srpskom i svetskom fudbalu.

Džajić je odigrao 85 utakmica za nacionalnu selekciju. Direktor Fudbalskog kluba Crvena zvezda bio je duže od dvadeset godina, a predsednik kluba šest godina i osamnaest meseci. Kao direktor Crvene zvezde tvorac je najbolje selekcije u istoriji kluba, koja je 1991. godine postala evropski i svetski prvak.

Šta vam znači ova nagrada?

Svako priznanje mi je veoma značajno, a ovo posebno, jer su uz mene i ljudi drugih profesija, kao i zbog toga što me ovo priznanje podseća na sva prethodna koja sam dobio u toku fudbalske karijere.

Da li vas sad nešto poslovno vezuje za Crvenu zvezdu...

Poslovno ne, ali emotivno zauvek. Počasni sam predsednik kluba. Otišao sam iz Zvezde pre dve godine, pa je lepo od članova kluba što su mi dodelili ovu ulogu. Odem ponekad u Crvenu zvezdu na „čašicu” razgovora i uvek kažem iskreno šta mislim o onome što se događa. Dobro sarađujem sa svima, posebno s trenerom Miodragom Božovićem. Zvezda je s njim mnogo dobila, a tek će da dobije ako on ostane. Reč je o velikom stručnjaku i karakternom čoveku.

... a za Fudbalski savez Srbije?

S njim nemam ništa. Niko me nije ni zvao, a ja nikome ne želim da se namećem. Bio sam ono što sam bio, a koliko će to neko da ceni, poštuje i koristi, to nije moja stvar. Nikog u životu nisam molio ni za šta. A kad je o igri državnog tima reč, moj stav se ne razlikuje od opšteg. Nismo se kvalifikovali za učešće na tri takmičenja i to je veliki neuspeh fudbalske Srbije, uprkos činjenici da imamo dobre igrače.

Koje svoje igre posebno pamtite?

To je period od 1967. do 1973. godine. Moja najbolja utakmica u tom periodu, u dresu Crvene zvezde, bila je, možda, ona protiv Ujpešt Doža u Beogradu, kad smo ih, u Kupu šampiona, posle našeg poraza u Budimpešti s 2:0, pobedili s 4:0. Naravno, imao sam u tom periodu mnogo dobrih utakmica. U Italiji sam 1968. godine, na Šampionatu Evrope, proglašen za najboljeg igrača Starog kontinenta.

Šta vam je bilo posebno važno?

Karijeru sam formirao u periodu od 15 godina. Tada sam, bez pritisaka sa strane, od bilo koga, svojom voljom tražio od sebe da iz utakmice u utakmicu igram najbolje što mogu. Tako sam proveravao ne samo svoju fizičku snagu i igračku moć, već i snagu svog karaktera. I uspeo sam. Fudbalska liga Jugoslavije bila je jedna od najboljih u Evropi. A ta Evropa čekala me i u onih 85 utakmica u državnom timu.

Za čim žalite?

Ovo što ću reći deluje malo sentimentalno, a i jeste. Žalim za nizom snimaka svojih utakmica i utakmica mojih drugara. Sve to kao da se zagubilo u ovim našim glupim ratovima, pa je s tim snimcima izgorela i slika naše fudbalske mladosti. Imam samo inserte nekih utakmica. Na primer, moji dueli sa Špancem Kamačom ili s Nemcem Fogtsom, koji su ličili na igru toreadora i žrtve. A gde je tu 590 utakmica za Zvezdu i onih 85 za državni tim... U sve te utakmice ulazio sam sa željom da se dokazujem. Činio sam to i u poslu koji sam radio. U svim mojim odnosima uvek je primarna bila želja za dokazivanjem.

Čemu ste se najviše radovali?

U Crvenu zvezdu otišao sam u 16. godini, a radovao sam se kad sam odlazio na nekoliko dana u moj Ub, u mesto mog detinjstva, gde sam znao svakog čoveka, dete, psa, koji su se radovali meni kao i ja njima. Sad se radujem svakom susretu s porodicom. To mi je najveća radost. Supruga Branka i ćerke Sanja (26) i Dragana (24) sad su mi sve što imam u životu.

Kad vam je bilo najteže?

Kad je policija 5. februara 2008, zbog navodnih pronevera u Zvezdi, došla u kuću po mene i na brutalan način me odvela u zatvor. Bilo mi je vrlo teško, uprkos činjenici da sam osećao da je to nečija čudna igra. I uspeo sam da u tih pet meseci zatvora sačuvam sebe.

Predsednik Tomislav Nikolić vas je abolirao.

Naravno da sam se istog dana zahvalio predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću na svemu što je učinio za mene. Ta oslobađajuća odluka vratila me je u kompletan život.

Da li ste sačuvali prijatelje?

Jesam i to mi je vrlo važno. Ne možete imati više od nekoliko pravih prijatelja, koji su uvek spremni za susret i za svaki dogovor. Ali, u mom slučaju to je malo teže, jer dvojica žive u Bastiji, na Korzici, gde je rođen Napoleon. Tamo sam pre 40 godina igrao dve sezone.

Da li ste i dalje verni fudbalu?

Ne. Moj sport sad su duge šetnje i dugo plivanje. Tu nema povreda, a stiče se snaga potrebna za punu životnu kondiciju.

Ko vodi brigu o vašem zdravlju?

Moj zemljak Valjevac kardiolog dr Boško Đukanović, direktor bolnice „Dedinje” u Beogradu. Nedavno su mi u njegovoj bolnici ugradili stent u srce i odredili blagu terapiju, pa sam opet u punoj formi.