Srpsko-ruske jezičke veze

Po­re­đe­nje svog je­zi­ka sa stra­nim raz­ot­kri­va u ma­ter­njem je­zi­ku oso­bi­ne na ko­je bez po­zna­va­nja druk­či­je je­zič­ke stvar­no­sti čo­vek ni­kad ne bi obra­tio pa­žnju. Srp­ski je­zik je i sli­čan ru­skom i raz­li­čit od nje­ga. Do­bro su po­zna­te re­či ko­je u dva je­zi­ka zvu­če isto a zna­če raz­li­či­te stva­ri kao što su srp. vre­dan i rus. vred­nый  ‘šte­tan, zao’, srp. pra­vi i rus. pra­vый ‘de­sni’, srp. po­ku­ša­ti i rus. po­ku­ša­tь ‘po­je­sti’ (za­to se Ru­si ko­ji uče srp­ski sme­ju kad im pro­fe­sor ka­že: „po­ku­šaj­te“, is­pri­čaj­te o svo­joj po­ro­di­ci). Op­šti uti­sak je da je u gra­ma­ti­ci srp­ski lak­ši od ru­skog: u fo­ne­ti­ci ru­ski ima mno­go vi­še su­gla­sni­ka, u de­kli­na­ci­ji i kon­ju­ga­ci­ji srp­ski ima mno­go jed­no­stav­ni­ja pra­vi­la pro­me­ne re­či sa ma­nje iz­u­ze­ta­ka i po­seb­nih slu­ča­je­va, o pra­vo­pi­su i in­ter­punk­ci­ji i da ne go­vo­ri­mo. Ne­što od ovo­ga je po­sle­di­ca raz­vit­ka na­rod­nih go­vo­ra od po­čet­ka dru­gog mi­le­ni­ju­ma do 19. ve­ka, a ne­što – isto­ri­je knji­žev­nog iz­ra­za. Ru­ski stan­dard je na­stao na osno­vi cr­kve­no­slo­ven­skog je­zi­ka, po­na­rod­nje­nog u ple­mić­koj sre­di­ni kra­jem 18. i pr­voj po­lo­vi­ni 19. ve­ka. Srp­ski stan­dard je kao što se zna iz­ra­stao iz se­o­ske sre­di­ne, oti­snuv­ši se da­le­ko od je­zi­ka cr­kve­nih knji­ga. U Ru­si­ji je stva­ra­lac stan­dar­da bi­lo plem­stvo, dok je u Sr­bi­ji – to bio na­rod. Ta­ko je na­sta­la du­bo­ka raz­li­ka iz­me­đu dva je­zi­ka. Naj­re­či­ti­je o ovoj ra­zli­ci sve­do­če ru­ska i srp­ska lek­si­ka, reč­nič­ki fond. Tač­ni­je, krug poj­mo­va ko­ji mo­gu i te­že da iz­ra­ze oba je­zi­ka. 
Od je­zi­ka cr­kve­ne knji­žev­no­sti ru­ski je na­sle­dio mno­štvo re­či ko­je sa­vre­me­ni Ru­si sma­tra­ju sa­svim obič­nim. Vr­šča­nin, ru­ski lin­gvi­sta Ni­ki­ta Iljič Tol­stoj, pra­u­nuk ču­ve­nog pi­sca, skre­tao je pa­žnju stu­de­na­ta da u po­zna­toj ru­skoj iz­re­ci „Us­ta­mi mla­den­ca gla­go­let isti­na“ (usti­ma de­te­ta go­vo­ri isti­na) ne­ma ni jed­ne ru­ske re­či – sve su cr­kve­no­slo­ven­ske. Ova po po­re­klu knji­ška lek­si­ka slu­ži kao ne­is­crp­ni iz­vor si­no­ni­mi­je i stil­skih va­ri­ja­ci­ja i či­ni osno­vu ta­ko­zva­nog vi­so­kog sti­la u ru­skoj knji­žev­no­sti. Sto­ti­ne poj­mo­va se mo­gu na­zva­ti na ru­skom na raz­ne na­či­ne što će de­lo­va­ti ili sva­ko­dnev­no ili po­et­ski. Ali ni­je sa­mo for­ma u pi­ta­nju. Sr­bi ko­ji uče ru­ski bi­va­ju za­ču­đe­ni ka­da na­i­đu na ru­sku raz­li­ku iz­me­đu isti­ne kao fi­lo­zof­skog poj­ma, je­din­stve­nog zna­nja (tra­ži­ti isti­nu), i isti­ne kao fak­ta ko­ji od­go­va­ra re­al­no­sti (ka­ži mi isti­nu). Za­hva­lju­ju­ći cr­kve­nim re­či­ma Ru­si lek­sič­ki, a to zna­či i poj­mov­no, raz­li­ku­ju po­što­va­nje obič­nog čo­ve­ka od po­što­va­nja sve­ti­te­lja ili iko­ne, us­hi­će­nje kod de­ce i us­hi­će­nje kod od­ra­slih lju­di, in­spi­ra­ci­ju ze­malj­sku i in­spi­ra­ci­ju či­sto du­hov­nu, ne­be­sku. Kao re­zul­tat pro­se­čan Rus bez pro­ble­ma raz­u­me ono šta se či­ta u cr­kvi: on ma­hom ta­ko i go­vo­ri.  
Če­sto je te­ško raz­li­ko­va­ti ko­je su oso­bi­ne ru­skih re­či na­sta­le ka­ko re­zul­tat de­lo­va­nja cr­kve­nog uti­ca­ja, a ko­je ple­mić­kog. U re­či­ma vi­so­kog sti­la ova dva či­ni­o­ca mo­gu se pre­pli­ta­ti. Lep pri­mer je ru­ski gla­gol na­sla­žda­tь­s, ko­ji se obič­no pre­vo­di na srp­ski kao uži­va­ti. Ka­da Sr­bin ka­že „Do­đi kod me­ne da gle­da­mo film, je­de­mo ko­ki­ce i uži­va­mo!“, Rus to ne mo­že pre­ve­sti svo­jim gla­go­lom, jer je on na­me­njen za iz­ra­ža­va­nje vi­šeg, obič­no du­hov­nog uži­va­nja i ina­če se ne od­no­si na sva­ko­dnev­ne ra­do­sti, ali za­to se ši­ro­ko upo­tre­blja­va u po­e­zi­ji.  
Kao je­zik na­ro­da srp­ski je mno­go jed­no­stav­ni­ji i di­rekt­ni­ji u upo­tre­bi re­či, dok ru­ski na­la­že mno­go ogra­ni­če­nja. Sr­bi mo­gu pre­ba­ci­ti sa­go­vor­ni­ku kad im on per­si­ra, dok Ru­si to mo­gu ura­di­ti kad im on tы­ka­et (ka­že „ti“). Ru­si mo­gu re­ći ne­po­zna­tom de­ča­ku u auto­bu­su „Vi“ sa­mo za­to što ima­ju na­vi­ku ta­ko oslo­vlja­va­ti sve ne­po­zna­te lju­de: „Da li si­la­zi­te na sle­de­ćoj?“ Me­đu­tim, za njih je ne­pojm­lji­vo ka­da mla­di sa­rad­nik be­o­grad­skog fa­kul­te­ta ka­že „ti“ sta­ri­jem ko­le­gi. Ra­di ve­će uljud­no­sti iz­ra­za Rus ka­že: „Ne bi­ste li mi mo­gli po­mo­ći“ ume­sto jed­no­stav­ni­jeg srp­skog „Da li bi­ste mi po­mo­gli“. 
Srp­ski je­zik je pri­stu­pa­čan i otvo­ren kao i nje­go­vi go­vor­ni­ci, sva­kom čo­ve­ku, čak i naj­po­vu­če­ni­jem, pru­ža mo­guć­nost da br­zo uđe u naj­pri­sni­ji kon­takt sa sa­go­vor­ni­kom, da se ugre­je nje­go­vom to­pli­nom i ener­gi­jom i oba­sja do­bro­du­šno­šću. Prin­cip „ne­ma pro­ble­ma“ – pr­vi iz­raz ko­ji na­u­či stra­nac u Sr­bi­ji – va­ži i za su­šti­nu srp­skog je­zi­ka.
Pro­fe­sor srp­skog je­zi­ka, Fi­lo­lo­ški fa­kul­tet Mo­skov­skog dr­žav­nog uni­ver­zi­te­ta