U mutnim vremenima i talog isplivava

Vršac – Dok je letos za posetioce Vršačke kule ulazak u objekat bio besplatan, posle višegodišnje rekonstrukcije, Vrščani Sretko Srele Marjanov (54), tekstopisac i pripovedač, i Branislav Vila (38), vlasnik Audio-video muzičke produkcije „Vila”, oduševili su sugrađane: pored ulaza, seli su na kamen, ispruživši šešire, u koje su posetioci uplaćivali po 100 dinara, a zauzvrat dobijali „ulaznice”. Tu „biletarsku priču” snimili su i postavili na kanalu „Jutjub”, pa je duhovitost dvojice Vrščana mogao da vidi – ceo svet.

To je Sretka i Branislava, mada bez novca, podstaklo da se late projekta pod imenom „Lozićeve bahusalije”. Sretko je prihvatio ulogu Sterijinog junaka Vinka Lozića, ispičuture, bezbrižnika i veseljaka, „što mu nije teško palo”. Piše i govori („nikako lalinski, jer se u Vršcu nikada tako nije govorilo”), šaljive tekstove, najčešće o događajima iz prošlosti Vršca. Vrščani kažu da je ovo „pravi” Vinko Lozić, posle nezaboravnog Tihomira Tike Paunovića, legendarnog tumača ovog lika, kome su Vrščani, podigli bronzanu statuu u centru grada.

– Da li da verujem novinama koje pišu o vršačkim gradonačelnicima, kakvi su bili, kada su bili ili treba da nađem nekog koji je živeo pre 300 godina, koji bi znao da mi to kaže? – pita se Vinko.

Mada je svaka Lozićeva beseda kao rođena za pozivanje turista, lokalni turistički poslenici i gradski oci nisu pokazali interesovanje za ovaj jedinstveni projekat. Za nepuna dva meseca, Sretko i Branislav snimili su ravno 20 šaljivih priča. Do kraja godine planiraju još toliko. Dvojica Vrščana odlučila su da serijal, koji će imati epizoda „koliko i španska serija”, podare svom gradu, dok se nadležni ne predomisle i prihvate pružanje finansijske podrške. Njima je ponuda stigla iz Los Anđelesa, od našeg zemljaka Zorana Pilota, rodom iz Beograda, vlasnika televizijske stanice. Želi njihove priče da emituje na svojoj televiziji. Interesovanje su pokazali i Pančevci, Novosađani, a ove zime Sretko i Branislav će boraviti u Sjenici, Arilju, Ljuboviji, Zlatiboru... da i o tim krajevima „prozbori Sterija”.

– Dok emitujemo serijal, osluškujemo šta narod kaže, pa smo prihvatili sugestije da Vinko Lozić obrije brkove i nabavi drugi šešir. Imamo bezbroj napisanih tekstova i novih ideja. Planiramo da se građanstvu, kasnije, obrati i sam Sterija, „otac” Vinka Lozića, a Sretko će lagano utkati i svoje pevanje, jer ima divan glas, kaže Branislav Vila.

Vršac je grad u kome vekovima stoluju vladike. Sretko je napisao a Branislav snimio priču o izgradnji Vladičanskog dvora, za koju takođe tvrde da je istinita.

– Bila su teška vremena, isto kao i danas. Falili su novci, pa se naš „tadašnji vladika” dosetio da organizuje donatorsku večeru. Pozvao je sve vršačke trgovce, bogataše, preduzetnike da se o „nečemu” dogovore. I svi su došli, jer – em je vladika, em je večera. Preosvećeni im kaže da moradu da pomognu gradnju kako znadu i umedu, i poneki dinar da dadu, koji bi im se posle vratio. Svi pozvani su priložili i dobili priznanice. Tako se dvorac završio. Došlo vreme da se pozajmica vrati poveriocima. Dva dana pre nove (donatorske) večere, na kojoj je trebalo da vrati pozajmice, vladika je otišao dvojici najvećih ulagača, pa im je odmah isplatio dug. Svi su se odazvali pozivu, jer – em je večera, em idu kod vladike, em će da im se vrate novci, i još s malim interesom. Posle večere, ustane jedan od one dvojice, pa kaže: ljudi, kakvi smo mi to Srbi, pa ne želimo da pomognemo našoj crkvi, a zatim pocepa onu priznanicu o pozajmici. To uradi i onaj drugi, a kad su to ostali videli, nisu imali kud, nego i oni, mada malko zatečeni i ljuti, izvade svoje priznanice i pocepaše ih. Nisu želeli da se brukadu, pa sa večere siti odu kućama. To danas ne može da se desi – ispripovedao je Sretko, kako tvrdi, „istinitu priču”.

Jedna od storija govori i o „vrštanskom stepeništu”, koje od podnožja Brega vodi „skroz do crkvice”, o ’ajducima, pa o gospodi i damama koji su, odvojeno, ležali na stenama Vršačkih planina i izlagali naga tela suncu. „Po delu tela koje je bliže suncu, znalo se od čega ko boluje.”

Dopadljiva je i epizoda o talogu u čaši „belog”, koji „nije običan talog, već talog koji isplivava na površinu”. „Kada je to bilo? Nikada do sada. Ovo je sasvim novo vreme. U mutnim vremenima, i talog ispliva”.

Priča o „nezdravoj hrani” govori o šunkama i slanini, koje mame gledaoce. „Za sečenje je potreban oštar nož, koji može i da te poseče, ali i da se sav zamastiš, a kad se tog ’kancerogenog materijala’ najedeš, moraš da piješ mnogo vode, koje obično nema blizu pušnice, pa je vinom zamenjuješ.” „E, pa, ne mogu da shvatim zašto na štetnost šunki nisu ukazali naši stručnjaci, nego su morali da nam oči otvaradu ovi iz ’evropske avlije’, i to nakon što smo postali zavisnici?”

– Kad uđemo u tu „evropsku avliju”, neće moći svako da peče rakiju, suši šunke, topi čvarke... jer je to opasno po zdravlje. Zato moramo na vreme da se odviknemo od ove pošasti, poručuje Vinko Lozić, čija je svaka šaljiva priča prožeta zvucima instrumenata „Mite tamburice” i Tamburaškog sastava „Dangube”.