Lek za bol i tugu

Vranje – "Krv odmah proključa kad čuje omamljiv zvuk trube. Budi se sve u čoveku, voli sve oko sebe, dobija volju za život, rađa se ljubav. Merak koji mu truba daruje pruža uživanje za oči i dušu. I mrtav bolan se diza da bi uživao u ono malo što mu je ostalo. U trenucima zadovoljstva i sreće, ali razočarenja i tuge, skoro svi, kad ih ’omami’ baršunasto-svilenkast zvuk trube Bakije Bakića iz omiljene pesme, obavezno puste suzu. A onda, kao pod magijom ili uticajem najjačeg prirodnog melema osete blaženstvo, mir i slast u duši. Čudna energija počinje tad da struji i obuzima celo telo dajući mu neverovatnu snagu."

Ovim rečima je, dok starim izboranim trubačkim rukama dodiruju spomenik trubačke legende Bakije Bakića, postavljenog na Trgu slobode u vranjskoj Gornjoj čaršiji, Rusten Ajdinović Rule, autor mnogih čočeka i karasevdaha, pokušao, ukratko, da opiše svoje muziciranje na trubi, doživljaje i iskustvo iz šezdesetogodišnjeg bavljenja muzikom i muziciranja u više ovdašnjih bleh orkestara.

Inače, otkrivanje spomenika Bakiji Bakiću, koji je tokom šezdesetogodišnjeg bavljenja muzikom više od tridesetak puta bio na pobedničkom postolju Sabora trubača u Guči, okupilo je trubačku elitu "južne pruge" i Srbije. Boban Marković, mag trube iz Vladičinog Hana, dirnut gestom i izuzetnim prizorom, napominje da je postavljanje spomenika Bakiji Bakiću dug velikanu i istinskom majstoru trube. Prošlogodišnji pobednik Guče Demiran Ćerimović, ali i pretprošlogodišnji Nenad Mladenović i  višegodišnji pobednici Fejat Sejdić, Milan Mladenović, Božidar Nikolić Donja, Božidar Ajredinović, Jovica Ajdarević, Robert Demirović, Dejan Avdić i mnogi drugi kažu da je Bakija Bakić širom sveta proneo slavu vranjskog karasevdaha stvarajući trubački brend sa juga Srbije.

Fejat Sejdić zbog slabog zdravlja je, kako kaže, već nekoliko godina "batalio" trubu. Unuka Nebojšu, za koga kaže da je na najboljem putu da ga nasledi, i sina Zorana prati kad mu to zdravstveno stanje dozvoljava. Prati takmičenje i kaže da ima dobrih trubača.

Inače na jugu Srbije, u okolini Vranja, Surdulice, Vladičinog Hana, Grdelice, Leskovca i Bojnika trenutno postoji više od 500 orkestra. A koliko se voli i ceni truba u ovim mestima možda na najbolji način ilustruje podatak iz okoline Surdulice. Naime, u selu Zagužanu, sa oko 500 žitelja, deluje oko 25 duvačkih orkestara. To praktično znači, kako objašnjava legendarni Aca Novković, šampion i pobednik na takmičenjima u Guči, da je svaki muškarac trubač.

– Komši, veliki je problem što svi oćev da sviri trubu, a niki neće da sviri mali ili veliki bas, a još manje tupan (bubanj). Jer, kad popunjavaju formular u kolonu zanimanje svi obavezno upisuju trubać, a i glupo je da napišev basadžija ili tupandžija – kaže Darko Dare Jovanović.

Bakija Bakić je još jedan biser, koji je majstorskim zvukom trube u pesmi "Lela Vranjanka", himnom svih Vranjanaca, kao i "Koštaninim i Bakijinim čočekom" i pesmom "Đelem, đelem" utakan u istoriju grada pod Pržarom.

Otac i sin, Milan i Nenad Mladenović iz Vranja, potomci Bakije Bakića, više puta su se u Guči našli na pobedničkom postolju. Osvajali su sve nagrade – od prve trube, najboljeg orkestra, instrumentaliste, za najbolju pesmu i šta sve ne.

Slično govori i Demiran Ćerimović, prošlogodišnji pobednik Guče.

– Zvuk naše trube je sasvim drugačiji od onog iz zapadne Srbije. Mi sviramo sa temperament i osećaj koji otvara dušu i leči je – veli Ćerimović, očekujući i ove godine "neku" nagradu. 

– Svirati u Guči je najveći uspeh za nas trubače. Tamo su samo oni koji su prošli kvalifikacije. Guču treba doživeti, ne može se ispričati i opisati. Svirao sam na glumci, fudbaleri, političari ali "najjači" je bio fudbaler Zoran Miladinović – kaže Dragan Ristić, koji je zbog dobre svirke od Amerikanca Bena dobio na poklon trubu sa kojom se takmiči.

Trubač Mile Krstić kaže da su im zbog svirke i čestih odsustvovanja od kuće supruge mnogo ljubomorne. Više puta, kada sa raznih veselja i zabava donesu kući fotografije na kojima se vidi kako sviraju i zabavljaju u slobodnim "pozicijama" zgodne mlade dame, supruge se naljute.

– Ma one nas i ne vide, objašnjavamo mi naše žene. One su zanesene sa svirku i našu muziku i sa igru, one si zabavljaju onija sa koji su došle. Ali naše žene ne prihvataju objašnjenje. Međutim, smiriv se kada im izbrojimo pare i ostavimo sve što smo zaradeli u kući – kaže Krstić.