Bošnjaci nekad i sad

O Uskrsu 1834. godine, u Posavini, na severu Bosne, došlo je do uzbune i meteža hrišćanske raje ozlojeđene pojačanom represijom koju su vršili domaći Turci erlije, razdraženi reformama na koje su ih prisiljavale centralne turske vlasti. Bilo je samo pitanje dana kada će planuti oganj. Kada je taj dan došao, o događaju koji se desio veliki serdar mačvanski i podrinjski Vule Gligorijević, sa sedištem u Šapcu, obavestio je i kneza Miloša: „Danas posle podne bivšu mi u kancelariji sudskoj, dođe jedan Bošnjak Srbin i preda ovo pismo“ (podvlačenja S. T.). Potom se Njegovoj svetlosti saopštava i glavna vest: „Od ovdašnji Turaka čujemo, koji su danas iz Beljine došli, da su se u Nahiji Derventskoj već pobili“. Pobuna raje je ugušena, a deo naroda izbegao je preko Save u Austriju. Knez Miloš otpisuje serdaru Vulu Gligorijeviću: „Neki su Bošnjaci od pobune one koja se tamo dogodila, prebegli u Cesariju u Brodu, ima i do 200 duša, i čujemo, da žele amo k nama preći. Ja sam u tom slučaju naredbu učinio, da oni na Šabcu pređu.”

O ovom događaju pisale su i jedne nemačke novine iz kojih je taj članak prenesen u Novine srbske, upravo pokrenute 1834. godine u Kragujevcu: „Pri borbi ovoj znamenito je i primečanija dostojno to, da se katoličeski Bošnjaci, koji su pri pređašnjim povodima k buni svagda Turcima stranu držali, sad s narodom bosanskim grčkoga zakona druže i bratime“. U članku se skreće pažnja i na sultanove pokušaje da pobunu bosanskog begovata protiv reformi nekako umiri: stoga je u Bosnu poslan Daut-paša, „bez nužne vojene pratnje“, s ciljem „da lepim načinom i mirnim posredstvom ono pokuša, što strogost dosad učiniti nije kadra bila, sirječ da ovu Provinciju sasvim umiri, i Bošnjake privole, da bi izmene dragovoljno primili“.

Ovi navodi ovde se citiraju da bi se pokazalo kako se u upotrebi imena Bošnjak javlja izvesna konfuzija, pogotovo ako kao polazište uzmemo današnju svest i praksu upotrebe toga pojma. U jednom slučaju, izričito se pominje Bošnjak Srbin, Bošnjaci koji su za vreme bune prebegli u Ćesariju, isto tako, očito su Srbi, odnosno narod „bosanski grčkoga zakona“. Pomenuti „katoličeski Bošnjaci” iz današnjeg ugla gledano svakako su Hrvati. Na drugoj strani, Bošnjaci koje je Daut-paša trebalo da privoli da dragovoljno prihvate sultanske reforme („izmene“) i koje je taj gest sultanovog izaslanika još više razdražio, nisu, kao što bi se na prvi pogled moglo učiniti, protiv sultana pobunjeni Srbi i Hrvati, nego Muslimani! Napokon, kad se kaže da se od „ovdašnji Turaka“ koji su u Šabac bili pristigli iz Bijeljine, moglo čuti da su sukobi sa hrišćanskom rajom u derventskoj nahiji upravo počeli, time se misli na lokalne, šabačke Muslimane koji su nekim poslom tih dana prelazili u Bosnu.

Slika ove istorijske situacije predstavlja veoma uzbudljivu i dramatičnu priču o identitetu. Naši su Muslimani danas Bošnjaci i sva je prilika da će tako i ostati. Čini se da je to rezultat nedavne mučne i nasilne sukcesije našeg sveukupnog zajedničkog života, uključujući i sukcesiju našeg umnogome zajedničkog identiteta. To potvrđuju i citirani dokumenti koji se tiču samo jednog istorijskog događaja, a bez prevelikog truda ovakvi ili slični primeri iskazivanja identiteta lako bi se našli i u mnogim drugim izvorima različitog porekla i starosti.

Približno isto pojam Bosanac odnosno Bošnjak shvataju Dositej i Vuk, i mnogi drugi (rezultate šire rasprave o ovom pitanju čitaoci mogu naći na adresi: maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_482_4.pdf).

Stoga je teško održivo gledište Dragoljuba Petrovića, citirano u podnaslovu ovog teksta, koje iznosi u polemici sa Šefketom Krcićem pod naslovom „Dogovorimo se o predmetu spora“ u Politici od 5. decembra, na isti način kao što ne drže vodu ni Krcićevi argumenti u ovoj polemici. Ni Šefketovo, ni Dragoljubovo maslo, očito, nije za ramazana.

Naučni savetnik Instituta za književnost i umetnost u penziji, dopisni član ANURS