Vođa, vođstvo, ustanove

Pre desetak godina, prilikom jednog političkog zbora, prišao mi je prosedi čovek ozbiljnog lica, razrogačenih očiju i gnevnog pogleda. Govorio je, unoseći mi se u lice, protiv tadašnje vlade, posebno premijera i potpredsednika vlade. Zanimljivo, napadao ih je lično, kao da ih odavno lično poznaje, upotrebljavajući uglavnom saznanja do kojih je mogao da dođe iz takozvane žute štampe. Ali, da bi se konačno predstavio, stavio mi je na znanje ko je i za šta se zalaže. Rekao je da je rezervni oficir i da ima dvojicu vođa: prof. dr Vojislava Šešelja – čijem se geniju i haškoj žrtvi, razume se, klanja – i predsednika Borisa Tadića, koji je kao šef države, je li, i vrhovni komandant.

Nekome bi se moglo učiniti da je ova anegdota uzgredna, besmislena i da ju je moguće objasniti razrogačenim očima onoga ko ovakav kontradiktoran stav iznese... Ali, šta ako sličan stav deli, recimo, milion birača? Upravo na njih i računaju mnogobrojni marketinški stručnjaci koji smatraju da je nevažno što je malom broju onih čiji glas može da se čuje u javnosti, a nisu povezani sa vlašću – srpskom ili stranom – smešno kada jedan poslanik hvali svoga predsednika što može da odloži fiziološke potrebe za čak 17 sati, javni promotor vlade neprekidno govori kako je naša slabašna demokratija suočena sa opasnošću državnog udara, neko iz vlade smatra za potrebno da, kada sve sa svitom i medijima poseti kolonu zavejanu na magistralnom putu, lično prenosi preko zavejanih smetova dete iz jednog od automobila...

Demokratija nije samo procedura, demokratija je određen sistem vrednosti i ideologija. Odatle i problemi koje imamo. Većina naših građana bila je suštinski zadovoljna jednopartijskim sistemom. Da taj sistem nije propao svuda u svetu, da se nisu urušili njegovi međunarodni i domaći temelji, mi 1990. verovatno ne bi dobili formalnu višestranačku demokratiju. Takođe, bez obzira na sve neuspehe, ni tada uspostavljen režim i bez većinske podrške naroda, ne bi bio svrgnut 2000. godine da nije bilo sticaja okolnosti i podrške SAD i EU promenama. Iako Srbija baštini, za balkanske prilike bogate demokratske tradicije, ona svakako nije imala one mogućnosti, preduslove i prilike za demokratizaciju koje su imale pojedine evropske države – recimo Poljska, Češka, Rumunija... Pored svih nacionalnih, državnih, socijalnih problema, nasleđa socijalizma i jugoslovenstva, nepravdi koje je srpski narod doživeo, našoj demokratiji je verovatno više nego većini drugih u Evropi, potrebno dosledno, vrlinama posvećeno, na istoriji utemeljeno, ka najvećim dostignućima moderne zapadne demokratije usmereno, prosvećeno vođstvo...

Nažalost, mi takvo vođstvo nemamo. Posebno ga nemamo danas. U našoj politici partijsko je odavno iznad nacionalnog, demokratskog, načelnog... Tokom proteklih dvanaest godina, još od dolaska Borisa Tadića na čelo države, u toku je neprekidna izborna kampanja. Posle smene vlasti 2012, sama politika je postala obična marketinška kampanja. Kampanja usmerena ka tome da na demokratski način ograniči pluralizam i ponovo uspostavi autoritarni poredak. Kako inače razumeti činjenicu da ideologiju ove vlade najbolje definiše opravdavanje vlasnika jedne televizije koji u prilog smeću koje emituje kaže kako „narod to gleda”. Takvu, prilično izvrnutu sliku politike emituju prvaci vladajuće stranke. Sve naše građane, pa i one koji ne gledaju „Farmu” ili „Velikog brata” neprekidno pokušavaju da ukalupe u svet koji u većem broju gleda višestruko osuđivanog kriminalca kako spava nego što prati televizijske vesti. Zašto je za vođstvo Srbije premijer stariji i važniji od bilo koje ustanove? On sam strože kažnjava svoje ministre za nepristojnost nego za nestručnosti, neuspehe, plagijate... Politički svet za koji glasa polovina upisanih birača u Srbiji, a po američkom, britanskom ili nemačkom nalogu mu se divi više od polovine opozicionih političara, već godinama promoviše ideje koje su nedostojne demokratskih ideala. Javno iskazivana poslušnost vođi, nekažnjivost neovlašćenih odluka koje su imale teške posledice (recimo helikoptersku nesreću), bahatost članova vlade ili porodica vlastodržaca, neodgovorne izjave koje su imale negativne posledice, zloupotreba sudstva, zloupotreba medija, voluntarizam, širenje panike najavama državnog udara ili građanskog rata, optužbe unutar vladajućeg kruga za nekompetentnost ili čak špijunažu... Konačno, poigravanje državnim i ustanovama od nacionalnog značaja... Sve je to delo sadašnje vlade promišljeno s ciljem da održi pažnju i za pojedinca sa neustavnim moćima pribavi podršku manje obrazovanog, uplašenog i manipulacijama podložnog sveta...

Napredni klub