Sa žuljevima i ranama na nogama stigli do Drača

San Đovani di Medova na albanskoj obali Jadrana, Šenđin kako ga Albanci zovu, bio je prva luka spasa za iznemogle srpske vojnike i izbeglice u zimu 1915. godine. Tu su se, po pričama lokalnog stanovništva, na brod ukrcali kralj Petar i Vlada Kraljevine Srbije. Ekipa ekspedicije „Albanska golgota, sto godina kasnije” stigla je ovde posle dvodnevnog pešačenja iz Skadra, brojnija za jednog člana.

U gradu na Bojani pridružio im se Stanko Tomić, američki Srbin poreklom iz Kruševca. On je sam krenuo stazama predaka na stogodišnjicu velikog stradanja, ali je išao preko Rožaja i Podgorice, malo pitomijim delom sa više asfalta.

Put od Skadra je monoton, sve uz asfalt, ali drugog načina nema jer bi prolazili ljudima kroz njive, pričaju planinari. Ali to ne znači da nije bilo opasnosti. Morali su da vode računa da ih ne udari šleper, dok na auto-put često izleću konji.

Juče su svi zajedno stigli u Drač.

– Upravo smo ušetali u grad, s bolnim žuljevima. Sinoć smo spavali u mestu Fuš Kruje, tridesetak kilometara severnije. Danas smo prepešačili tu razdaljinu i slikali se na obali sa zastavom – javio nam je telefonom planinar Marko Nikolić.

Prethodno su na Skadarskoj tvrđavi razvili zastave i Srbije i „Albanske golgote”. Pitali smo ih kako su lokalni Albanci reagovali na to.

– Zastavu retko ko primećuje, a i mi smo čekali trenutak da ne bude toliko upečatljivo. Imam utisak da ovde u Draču, gradu sa 300.000 stanovnika, ljudi gledaju svoja posla – istakao je Nikolić, vođa ekspedicije.

U ovom delu Albanije imaju sjajnog domaćina, mladog momka Frančeska koji je studirao turizam u Tirani. Obišli su Skenderbegovu tvrđavu i grob, ne ulazeći u polemiku o spornim istorijskim temama. Obišli su i bolnice i groblja, jer je u ovom delu Albanije dosta Srba umrlo, ali o tome, kažu, nema nikakvih tragova.

– Ljudi ne znaju šta se tu događalo pre 100 godina, samo su nam rekli da su neke kosti odnete za Tiranu i da tamo ima srpsko groblje, što i mi znamo – rekao je Nikolić.

Posle 245 pređenih kilometara za osam dana, bez ikakve logistike, samo sa šatorima i plinskim bocama, u Draču se završava pešački deo misije mladih planinara.

– Eto, prvi put u istoriji da je neko ponovio taj put peške. Stopala su nadrljala, imamo rane i žuljeve. Sad znamo zašto niko nije ni pokušao – zaključuje Marko.

Danas brodom nastavljaju ka Krfu i Vidu, a odatle autobusom do Zejtilnika.

Pre sto godina nisu svi imali sreću da se ukrcaju u Draču. Na lađe su primljeni najslabiji, dok su prema Valoni, još 110 kilometara, u novi egzodus, krenuli snažniji i mlađi vojnici. Prema zapisima vrhovne komande, od 10.000 ljudi iz marša prema Valoni, trećina nije uspela da savlada težak put preko južne Albanije.

Od ukupno 420.000 vojnika i civila koji su se povlačili preko Crne Gore i Albanije, 244.000 nije preživelo.