Ko je bliži očima, bliži je i srcu

Kada biste slučajnom prolazniku rekli da navede dokaz za to da nije sva nauka koja vredi u Beogradu, genetičar Miodrag Stojković bio bi prva i najverovatnije jedina osoba koja bi mu pala na pamet. Čovek koji je klonirao ljudski embrion u naučne svrhe, posle Nemačke, Velike Britanije i Španije, vratio se u rodni Leskovac, s rečima „da je naš najveći problem što veoma malo verujemo u sopstvene snage i sposobnosti”.

– Kad sam tražio ljude da investiraju, prva konstatacija bila je da to nema šanse da funkcioniše u Leskovcu i da to mora da bude u Beogradu. U međuvremenu, dokazali smo da to nije tačno. Može da bude bilo gde u ovoj zemlji. Nije bitno gde je, već ko i kako radi. Imamo pacijente iz celog sveta. Trebaju nam uspešne priče iz svih delova Srbije – često su citirane reči dr Stojkovića.

A da takvih uspešnih priča ima, svedoče i najtalentovaniji klinci Istraživačke stanice Petnica, u koju sada dolaze čak i francuski studenti na praksu, đaci gimnazije „Svetozar Marković” iz Niša koji osvajaju medalje rame uz rame s učenicima Matematičke gimnazije ili naučno-tehnološko čudo – Prirodnjački centar u Svilajncu.

Činjenica je, međutim, da nauku van prestonice više cene Evropa i svet nego sam Beograd. Recimo, malo ko zna, osim ukoliko ne živi pored „pametne” Centralne zgrade Univerziteta u Novom Sadu, da ovde postoji Biosens centar, čiji su naučnici pozvani da prave komponente čak i za svemirsku sondu koja će krenuti ka Jupiteru 2022. godine.

Dr Vesna Bengin Crnojević, koja je ime naše zemlje pre nekoliko meseci pronela kao požar kroz naučne krugove Evropske unije, sa pet asistenata deli kabinet od devet kvadrata. Zahvaljujući njoj, Srbija je jedina zemlja van EU koja ima Timing projekat u okviru programa „Horizont 2020”. Ona tu čast deli sa svojim suprugom profesorom Vladimirom Crnojevićem, s kojim je osnovala istraživački centar, čiji mali tim, između ostalih, čini i 11 mladih doktora nauka koji su u Novi Sad došli iz inostranstva sa svojim porodicama.

Centar koji se bavi nano i mikroelektronikom, komunikacijama, robotikom…, od momenta kada se prođe kroz vrata, podseća na unutrašnjost svemirskog broda po tehnološkim čudima koja se u njemu nalaze. Profesorka Vesna kaže da nam na ovoj laboratoriji zavide kolege sa univerziteta u Beču i Atini i naglašava da je ovo dokaz da se sve može postići čak i u velikoj besparici, zahvaljujući znanju i upornosti konkurisanja za evropske projekte.

– Oduvek je postajao i postajaće odnos centra i periferije, Beograda i unutrašnjosti, metropole i provincije. Nije tačno da nauka van Beograda nema kvalitetne ljude, ali oni su unapred hendikepirani samom činjenicom da žive posle rampe Bubanj potok. Ko bliži očima, bliži i srcu. Nema dovoljno saradnje između Beograda i unutrašnjosti, dešava se da nas više cene Slovenci, koji, recimo, dolaze na naš fakultet i regrutuju svoje buduće direktore iz redova najboljih studenata – kaže dr Sreten Ćuzović, profesor Ekonomskog fakulteta u Nišu.

On kaže da veoma poštuje svoje beogradske kolege i grad u kojem je studirao i da često poziva profesore iz prestonice da budu članovi komisije za doktorske disertacije. Redak je obrnut slučaj – da u ovakvu komisiju beogradski kolega pozove profesora iz unutrašnjosti.

– Imamo mi dobar kadar, ali nije isto kad neko kaže da je profesor iz Niša i iz Beograda, bez obzira na reference. „Položajna renta” kolegi automatski daje veći značaj, bez obzira na to što je i kolega iz unutrašnjosti završio Beogradski univerzitet u klasi stručnjaka od najvećeg međunarodnog ugleda – ističe profesor Ćuzović.

Slična je situacija i u naučnim društvima, raznim agencijama, odborima, savetima ili kada se rade dokumenti od značaja za zemlju. Naš sagovornik je bio deo timova koji su uradili Strategiju razvoja trgovine Republike Srbije i Strategiju smanjenja siromaštva i bio je jedini stručnjak iz unutrašnjosti. On navodi i primer Naučnog društva ekonomista, koje broji 58 članova, a među kojima je dvoje, troje s prebivalištem van glavnog grada.

– Novac je takođe realan problem. Kad neko krene da traži posao u Beogradu, prvo mora da kupi lepe cipele. Kad te neko pozove da učestvuješ na konferenciji gde je gost međunarodni ekspert, dešava se i da je kotizacija toliko visoka da shvatite da vam je lični budžet veća prepreka od Begaljičkog brda – slikovito priča ovaj profesor.

Nešto drugačijeg mišljenja je prof. dr Ćemal Dolićanin, nekadašnji rektor Državnog univerziteta u Novom Pazaru, koji u Beograd često svraća i zbog najnovije funkcije predsednika Komisije za akreditaciju (to je najviše prosvetno telo koje određuje da li neki fakultet i univerzitet može da dobije akreditaciju za rad).

– Da bi se neko bavio vrhunskom naukom ne mora da živi i radi u Beogradu. I ne treba svi da budemo u Beogradu. Izuzetno bavljenje naukom zavisi pre svega od onoga ko se tim poslom bavi, nezavisno od adrese u ličnoj karti – smatra prof. Dolićanin.

On, međutim, kaže da za jednog profesora ili istraživača jeste lakše da se bavi naukom ako živi u glavnom gradu, jer ovde ima mnogo fakulteta i instituta i to s vrhunskom opremom. Ali, ni to nije prepreka.

– Beograd je veoma otvoren za sve nas iz unutrašnjosti, sve što postoji od opreme lako je pristupačno i može da se koristi – ukazuje naš sagovornik.

Obaj profesor emeritus kaže da do sada nije imao slučaj da neki njegov student ili kolega okuša prvo sreću u bavljenju naukom u unutrašnjosti, ali da se posle ipak preseli u Beograd.

– Tačno je da su mnogi otišli, ali ne zato što nisu mogli da se bave naukom, već zato što su želeli. Beograd je mnogima san – kaže dr Dolićanin, a sličnu rečenicu, da „gotovo da nema Nišlije kojem Beograd nije san”, izgovara i dr Ćuzović.

– Dosta nam je podela i nadmetanja centra i periferije, metropole i unutrašnjosti, severa i juga. Okupimo se oko projekta. Nauka je javno dobro. Ona ne poznaje bilo kakva ograničenja. Niti je beogradski profesor tako „dobar” da ne bi mogao biti još bolji, niti je profesor univerziteta iz unutrašnjosti toliko loš da ne bi mogao sedeti rame uz rame s profesorom Beogradskog univerziteta – kaže dr Sreten Ćuzović.

Licej u Kragujevcu, Leskovački Mančester, Pirot poznat ne samo po ćilimu, već i kao grad s najbolje rešenim modelom dečjih obdaništa u krugu fabrike (osamdesetih godina prošlog veka), Vranje (putevi pamuka i južnjačke kulture)… nabraja ovaj niški profesor, samo su neki od dokaza da nije sve „tuga s juga” naspram „beogradskog osmeha”.