Može se uspeti van Beograda, ali ne i mimo Beograda

Obično se smatra da je „sve” u Beogradu – novac, biznis, uspeh, koncerti, izložbe, književne večeri, provod, kafići, kafane, splavovi... Da li je zaista tako? Da li se svetla pogase kada se malo odmakne iz glavnog grada, u unutrašnjost, da li se ono „sve” možda polako seli u provinciju? A opet, šta je zapravo provincija, a šta je grad i da li se ti pojmovi mogu podvesti pod određena stanja duha? Ko se sa Železničke i Autobuske stanice, idući Balkanskom, domogao Terazija – nerado se vraćao u zavičaj. To se doživljavalo kao težak poraz. A i u zavičaju, najčešće, ne gleda se blagonaklono na povratnike. Poznato je, takođe, da je najteže biti prorok u svom selu. Ipak, neki važni pisci uspeli su da naprave i sačuvaju svoje ime u takozvanoj provinciji.

Danilo Kiš rekao je da talenti dolaze iz provincije. Svetislav Basara je u jednom od svojih intervjua, od pre dvadesetak godina, izjavio da mu je želja da ode da živi na Skadarskom jezeru u Virpazaru ili na Tari, a da se Beograd, još tada, neverovatno provincijalizovao, da je izgubio svoj evropski duh. Početkom 90-ih, Basara je govorio da se lakše živi u provinciji, da se Beograd teško može nazvati metropolom, da to nije grad u kojem je studirao i koji je voleo, da se ljudi sve više povlače u sebe, a da grad tone... To je ponovio i 1999. godine, kada je napomenuo da je srpska kulturna javnost jedna beskonačna provincija. Basara je inače rođen u Bajinoj Bašti, gimnaziju je završio u Užicu, gde je svirao i u dva pank-rok benda. „Nisu meni zamerili što sam rođen i živeo u provinciji, već što sebe ne smatram provincijalcem. Daleko sam od toga! To nije geografski pojam, već duhovno stanje”, kazao je ovaj pisac 1998. godine. Svetislav Basara nije, međutim, hteo sada da odgovori na naše pitanje: „Može li se uspeti izvan Beograda”.  Rekao je da ga ta tema ne zanima.

Ostvarenih umetnika neosporno ima mnogo i izvan Beograda. Među njima su slikar Radovan Mića Trnavac, koji ima galeriju u Valjevu, Branko Kukić, koji vodi ugledni časopis i izdavačku kuću „Gradac” u Čačku, Enes Halilović, nagrađivani je pesnik iz Novog Pazara, pisac Radovan Beli Marković živi u Lajkovcu, Dragan Jovanović Danilov je iz Požege...

Svoj radni i književni vek, Radovan Beli Marković proveo je u Lajkovcu.

– Žalio sam se, vekom i dobom, na živovanje svoje u Lajkovcu, u varoši maloj da manja ne može biti, „slajkovčenoj”, oko uske pruge, ali mi ni na pamet nije padalo da se odreknem „lajkovčanstva”, kao jednog od obeležja svog identiteta, niti je u mojom očima iko mogao da pročita želju da se u Beogradu prikućim, a mogao sam, ne da nisam, makar da pokušam... Zemlje Srbije stojni grad, Beograd, za pisca je poželjno prebivalište, znao sam to, a i pripovedno moje knjižestvo bejaše se primilo u prestoničkim redakcijama, ali sam takođe znao da pisati se može svuda, pa i „negde na položajima”, stoga i nisam naglio da se od svog praga i od svojih grobova previše udaljim – kaže Radovan Beli Marković.

Došao je u Lajkovac, seća se, pre pola veka, da bi u njemu o(p)stao, što i nije, kako kaže, bez tegoba bilo: – Dobar vam stojim da svaki Lajkovčanin životopis svoj diktuje pred više časnih svedoka, negoli što bi to u krugu dvojke ikome mogućno bilo, otuda i moja neskrivena uzdržanost prema subjektima koji zavičajnim akcentom o „duhu palanke” trabunjaju, ne uviđajući komičnost svog položaja, niti nazirući kraj Balkanskoj ulici kojom se, u životu i u košmarnim snovima, uzalud uspinju... Uostalom, vezirov slon veliku bi pometnju prouzročio kako u Lajkovcu, tako i u Knez Mihailovoj”.

Nišlija Dejan Stojiljković smatra da je naša država centralizovana na svim nivoima i da je tako i u književnosti, da su najveći izdavači u Beogradu, da se najvažnije književne nagrade dodeljuju u glavnom gradu, da je najvažniji književni sajam opet u Beogradu.

– Kada neko sa strane hoće da bude priznat u svom gradu, selu ili palanci to mora prvo da „overi” u prestonici. Ja sam izdao prve dve knjige u Nišu i nisam mnogo video od toga, sledeću je izdao beogradski izdavač i ona je doživela veliki uspeh. Paradoksalno, ako pogledamo ko su danas najvažniji srpski pisci, tu ima malo Beograđana... Tu su Kraljevčani, Sarajlije, Kragujevčani, Novosađani, Zrenjaninci, Nišlije... Ispada da rođeni Beograđani i nisu baš mnogo talentovani za književnost. Ali, opet, paradoksalno, svi ti „provincijalci” uglavnom žive u prestonici. Tako da dolazimo do odgovora na vaše pitanje: može se uspeti van Beograda ali ne i mimo Beograda. Da biste ostvarili ono što se danas u Srbiji uspehom naziva, pa makar i na tako marginalnom polju kakva je književnost, morate to, na ovaj ili onaj način, uraditi iz Beograda, možete vi da živite u Pirotu, Subotici ili Vranju, ali ste, sviđalo se to vama ili ne, upućeni na prestonicu, jer uspeh, sviđalo se to nekom ili ne, nije uspeh ako nije „overen” u Beogradu.

Pesnik Dragan Jovanović Danilov živi u Požegi, pisac Dobrilo Nenadić živi kod Arilja.

– Tačno je – kaže Danilov – da za srpsku metakulturu Beograd ima presudan značaj. Ali, Srbija nije samo Beograd. Srbiji nema boljitka dok se ne okrene prema mnoštvu svojih manjih gradova nevelikih po fizičkim razmerama, ali bitnih žarišta jer u njima ima svetlih orijentacija i prosvetljenih duša. Citira Odna: „Umetnost treba da bude kao sir iz neke župe – lokalan, a svuda poštovan”.

– Živim od pisanja, teško kao i većina našeg naroda danas. Imam pedeset pet godina, dvadeset knjiga poezije, romana i eseja i svega tri i po godine radnog staža. Nisam imao sreće da kao sve moje druge kolege koje stvaraju u provinciji dobijem stalan posao. Ali, ja ne mislim da država treba da izdržava pisca. Onaj ko je pisac izdržava se sam – naglašava Danilov.

Ako, po rečima Isidore Sekulić, ništa tako ne određuje umetnika kao prostor, smatra pesnik Veroljub Vukašinović, koji živi u Trsteniku, onda život nekog pisca u malom gradu ili takozvanoj provinciji, još bolje na selu, određuje i njegov poetički habitus i utiče na njegov odnos prema tokovima u savremenoj književnosti.

– Na pitanje zašto sam izabrao da živim u malom gradu na Zapadnoj Moravi, mogao bih odgovoriti da postoji više razloga mada je, zapravo, najvažniji taj što sam po završetku studija književnosti u Novom Sadu odmah dobio zaposlenje u kulturi i to mi je predodredilo čitav život čiji sam veći deo proveo sedeći u trsteničkoj biblioteci. Ali, to mi je omogućilo da i sam budem učesnik i kreator kulturnih i književnih događanja u ovom gradu koji je nekada bio poznat kao „metropola hidraulike i pneumatike”, a danas se na kulturnoj mapi Srbije raspoznaje po dve kulturne manifestacije: „Jefimijinim danima” i „Savremenoj srpskoj prozi” – objašnjava Vukašinović.