Vruć krompir i kukavičje jaje

Ponovo ovih dana oživljava ranija razmirica o nazivu Bošnjaci. Na ovaj ili onaj način, svako ima svoje tumačenje. Neke od tih tumača poznajem, recimo, meni dragog profesora Stanišu Tutnjevića, koji se ovih dana oglašava u „Politici”, i dr Midhata Riđanovića, koji se javlja istim povodom. Isto tako, odavno znam za Tunju, to jest akademika Muhameda Filipovića. S njim sve i počinje.

Zapravo, sve je počelo i pre 1993, kad je i zvanično za muslimane u Bosni ustanovljen taj naziv, a sada se opet o tome piše i govori.

Ne sećam se da je iko ranije upotrebljavao naziv Bošnjak. Možda zvuči jugonostalgičarski, ali jedna lična opaska govori o ranijim odnosima u regionu u kojem sada obitavaju Srbi, Hrvati i Bošnjaci.

U kolopletu društvenih mreža mogu se zapaziti nostalgične povesti, posebno o Sarajevu i Mostaru. Uz primedbu da najveću bol predstavlja vraćanje u srećna vremena, pridodato je i pitanje: Ako su i ona bila srećna...

„Jesu, bila su srećna”, odgovoreno je brzo, neočekivano. Potpis i ime nisu značili ništa. To se, odnekud iz hladne Holandije ili Švedske, javila jedna žena u poodmakloj dobi.

Odjednom je blesnulo sećanje. Iza žene na čijem su licu sve nesreće ostavile trag, iskrsao je lik mlade sarajevske gimnazijalke, duge plave kose vezane u „konjski rep”, s baletankama na nogama... Odgovor na njenu opasku jedino je mogao glasiti. „Da, bilo je bolje... Rado!” Tada nije bilo ni Srba, ni Hrvata, ni Bosanaca, a pogotovu ne Bošnjaka.

Naziv Bošnjak, uz sva ranija mišljenja, kako smatra dr Midhat Riđanović, predstavlja kukavičje jaje. Taj arhaični naziv, podmetnuo je, navodi on između ostalog, Tunjo, odnosno akademik Filipović.

Andrić je mislio: „U ćutanju je sigurnost.” Ali, eto, đavo ne da mira, pa se čovek lati za vruć krompir kao što je tema Bošnjak. Dođe u situaciju da se ugrize za jezik i kad posredstvom društvenih mreža postavi pitanje da li je stvarno nekada bilo bolje, a reagovanje iznenada dođe od nekada bliske osobe.