Žene koje su spasle „Telekom"

„Telekom” je, bar za sada, ostao naš. Ekonomista Branko Dragaš, jedan od protivnika da se proda nacionalna telekomunikaciona kompanija, smatra da su za to naročito zaslužne žene. Može biti da je angažman srpskih žena na društvenim mrežama u odbrani „Telekoma” uticao na članove vlade da jednodušno glasaju protiv njegove prodaje. Ako je takvog „ženskog pokreta otpora” bilo, upućeni tvrde da su njegove vođe bile dve žene. Profesorke Aleksandra Smiljanić, bivša ministarka telekomunikacija i Jasmina Vujić, prva žena šef katedre za nuklearni inženjering na čuvenom kalifornijskom univerzitetu Berkli, čelnice su Inicijativnog odbora „Telekom je naš” – vrhovnog štaba odbrane ove „srpske srebrnine”.

Ali, dobijena bitka u odbrani kompanije od strateškog značaja za narod i državu, ne znači da je dobijen i rat. Može li se „Telekom” odbraniti – da ostane samo naš?

Sagovornice „Politike” ostaju pri tvrdnji da „Telekom” nikako ne treba prodati, jer bi šteta bila neuporedivo veća od svake sume novca koja bi se dobila.

Aleksandra Smiljanić protivnik je prodaje „Telekoma” još od prvog pokušaja 2011. godine.

– Finansijski izveštaji „Telekoma” kazuju da dobro posluje – kaže Smiljanićeva.

– U poređenju sa regionalnim operaterima slične veličine, u samom je vrhu po profitabilnosti i među najmanje zaduženim, uprkos tome što je kupio nekoliko kompanija, uključujući i svojih 20 odsto od OTE. I ovoj naš ima profit, prihod i investicije veće nego svi ostali operateri u Srbiji zajedno.

Slaže se da njegovo poslovanje mora da bude transparentnije.

– Nije dobro kada poverenik za informacije od javnog značaja, ili Savet za borbu protiv korupcije kažu da „Telekom” neće da objavi detalje svog poslovanja – kaže naša sagovornica.

– Zakonom treba utvrditi obavezu i drugih operatera koji posluju u Srbiji na javnost i detaljne godišnje izveštaje. Bez obzira što je reč o privatnim ili firmama u vlasništvu drugih država.

Smiljanićeva podseća da sva tri značajna operatera – „Telenor”, VIP i SBB – koriste ograničene državne resurse: frekventne opsege i „Telekomovu” infrastrukturu pod povoljnim uslovima. Napominje da SBB i VIP godinama prijavljuju veliki prihod i nulti profit, i „bilo bi važno ispitati o čemu se radi”.

Prema podacima Agencije za privredne registre „Telekom” je prošle godine imao dobit od 140 miliona evra. „Telenor” je imao dobit od 87 miliona evra, dok su VIP i SBB bili u gubitku. Minus VIP-a na kraju 2014. godine bio je 44 miliona evra, a SBB 20 miliona evra.

Kako ocenjuje zalaganje za dovođenje profesionalnog menadžmenta?

Sudeći po finansijskim rezultatima, smatra da menadžment dobro radi. Odbijanje poslovodstva da obaveštava javnost o detaljima rezultata, kazuje joj da verovatno ima mesta za poboljšanja. Zamera menadžmentu što nije pružio otpor prodaji kompanije:

– To mi govori ili da menadžment ne razume značaj telekomunikacija i štetu koja bi prodajom „Telekoma” nastala, što je zabrinjavajuće, ili menadžment radi i odlučuje pod pritiskom vlasti, što takođe nije dobro. Priča da menadžment mora da sluša vladu, jer je država vlasnik, ne stoji. Nije vlada vlasnik „Telekoma”, već građani.

Smiljanićeva tvrdi da bi i prodaja manjinskog paketa vodila „konačnoj kapitulaciji”.

– Prodajom manjinskog, stiže se do prodaje većinskog paketa akcija, samo sporije – smatra Smiljanićeva. – Kupci manjinskog paketa onda pritiskaju državu da proda svoj udeo. Prodajom bilo kog dela, gubi se kontrola nad kompanijom, kao i deo profita. S druge strane, novac od prodaje akcija ne može da se uloži u nešto profitabilnije, jer su telekomunikacije najprofitabilnija privredna grana.

Ne usuđuje se, kaže, da tvrdnjama o višku zaposlenih ugrožava nečiju egzistenciju, naročito kada iza takvih tvrdnji ne stoje ozbiljne analize. Oni koji tvrde da u „Telekomu” ima mnogo više zaposlenih nego u „Telenoru”, a imaju približan broj mobilnih korisnika, nemaju u vidu da „Telekom” ima veoma veliku i razgranatu fiksnu mrežu, koja zahteva veća ulaganja i komplikovanije održavanje od mobilne.

– Treba znati i da se kroz „Telekomovu” fiksnu mrežu prenosi telekomunikacioni saobraćaj VIP-a, „Telenora” i SBB-a, i to po povoljnim cenama prema direktivama Evropske komisije. Dakle, veliki broj zaposlenih u „Telekomu” radi za druge operatere po niskim cenama – napominje Smiljanićeva.

Kad Jasminu Vujić pitaju zašto je protiv prodaje „Telekoma”, ona ispriča sledeću anegdotu:

– U filmu „Zgodna žena” Ričard Gir i Džulija Roberts razgovaraju o tome čime se on bavi. On kaže da kupuje kompanije, pa ih onda rasparčava na delove i prodaje, zarađujući tako ogromne pare. Ona na to odgovara: „A, razumem. Ti radiš kao lopovi koji kradu automobile, rasture ih, prodaju delove i tako zarade mnogo više”.

Vujićeva kaže da su se kao mogući kupci „Telekoma” pominjali i američki „hedž” fondovi. Da su se oni dokopali „Telekoma”, završio bi kao ukradeni automobil. Otpustili bi radnike, podelili kompaniju na delove, prodali bi je uz veliki profit – i otišli iz Srbije.

Vujićeva je ubeđena da je dobro što „Telekom” nije prodat, jer će nastaviti da puni budžet, kupovaće domaću opremu i softvere, pomagati kulturu, sport i ulagati u razvoj manje razvijenih područja.

Sindikalci „Telekoma” su pre tri dana slavili. Častili su ručkom sve one koji su doprineli da se „Telekom” ne proda. Jamina Vujić i Aleksandra Smiljanić nisu bile pozvane.