Nije sve propalo

„Nije sve propalo kad propalo sve je”, kažem taj stih Rajka Noga starom Gavrilu dok, uz grejanu rakiju, zborimo o pustoši sela. Bogme, nije, veli on. Čita knjige, zna da su u njima odgovori na mnoga pitanja. Ne čudi mi se što mator pišem. On je kao i onaj čiča o kome mi je pričao pisac Nedeljko Bogdanović što tamo, u selu Bučumu, kupuje knjige i kanapom ih vezuje. Nema vitrinu. Na čuđenje komšije šta će mu da čita knjige, kazao je: „Bolje da čitam nego s budalom da razgovaram.“

Tako i stari Gavrilo. Nije propalo, pravo veli taj Nogo, pod pepelom uvek bude neka žiška, vatra da se razgori. Samo čovek da ne zaboravi.

Ako čovek zaboravi, neće zemlja. Priča kazuje kako je negda u selu Bezmeđe živeo neki bogataš. Celo selo njegovo. Jednom, dok je radnik kopao jamu u šumi da zatrpa uginulo marvinče, na po hvata naiđe na ostatke ugarka. Tu bila negda kuće. Tri dana je, priča kazuje, gazda imanja sedeo u kući i o tome mislio. Onda zapovedi da se povade međe, podeli imanje napoličarima i tako osta ime selu Bezmeđe.

Druga priča kazuje kako su se negda na međi zavadila braća oko imanja. Kada su potegli noževe iz zemlje se začuo glas: „Pamtim sto Radovana i sto Milovana što su ovde orali.“ Shvate braća, povade međe i osta ime selu Bezmeđe.

Eto, ako čovek zaboravi, neće priča, neće kamen, neće zemlja. Pravo veli taj pesnik, i dobro je krstio knjigu: „Preko pepela“. Ljudi će shvatiti kada dođe za to vreme. Na duvar čiča zakucao isečak iz štampe:

„…Selo je odbrana od krize. Kada dođe do sloma svetskih finansija i bankrota Srbije, biće presudno važno kako da se prehrani stanovništvo. Onaj koji živi u neboderu i kupuje u supermarketu iznenada će se naći u velikoj nevolji kad ne bude mogao da kupi hranu. Zato je važno da što više građana krene na selo i da obezbedi hranu u sopstvenoj proizvodnji. Učite kako se ore, kopa, drlja, sadi i odgajaju životinje.“

Politika mlaćenja prazne slame ne ubraja se u obnovu poljoprivrede. Ne pomaže tu polemika. Ključna reč je: motika.

Podseti me na ono proroštvo što se većma ostvaruje: „Ljudi će se razrediti, u selima pogotovu. Imaće da pešače jedan do drugog, da se nađu i ispričaju. I vode zdrave za piće neće imati, samo u planinama i brdima.

Biće se ljudi na izvorima da na red za vodu dođu. Iz gradova će ljudi bežati, i to u kolonama, neće imati od čega živeti, posla neće biti, fabrike neće raditi, a dugove državi neće imati od čega namiriti. Neće ljudi ni hleb imati čime da kupe. A porezi će im biti sve što imaju.“

O tome zbore dva starca u pustoj Trešnjevici. Znaju da za sve postoji vreme i razlozi, i da će biti bolje.

I zato pišem i ne brinem više što se knjige malo čitaju. „Ima ovaj posao smisla sve dok ima ko da otvara naše knjige“, poručuje mi pesnik B. R. Milanović kad god rešim da dignem ruke od zaludnog pisanja.

Srbija je zemlja pustih sela, o tome treba što češće da se govori. To su, kako učeni kažu, resursi, u njima će se jednog dana gajiti zdrava hrana. A uskoro će iz gradova morati da se late motike, jer treba od nečega živeti. Oživeće sela, i ne samo sela, jer, kaže pesnik: „Nije sve propalo kad propalo sve je.”

I sveta knjiga poručuje: „Što je bilo to će biti, što se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem…“

Književnik, živi u Trešnjevici, kod Arilja