U čast predaka prepešačili 300 kilometara

Kakvi su to ljudi bili, da u ratu imaju snage ne samo da se popnu na Kajmakčalan nego i da jurišaju, da ga zauzmu, izgube, i da imaju motiva da opet nastave. A dok su išli preko Prokletija bilo je minus 20 stepeni Celzijusa, a koliko je dece bilo i regruta... Nekoliko dana po povratku sa ekspedicije „Albanska golgota, sto godina kasnije”, četvoročlana ekipa sumirala je utiske u redakciji „Politike”, koja je pratila njihov put od Peći, preko Plava, Skadra, Lješa, Drača, Krfa i Zejtinlika, do Kajmakčalana – od toga 300 kilometara pešačenja.

Osim iste trase, sve je bilo drugačije nego pre sto godina. Imali su savremenu opremu i zalihe hrane, a lepo vreme ih je pratilo celim putem. Ali, bilo je izazova koje opisuju kao „balkanski paradoks”.

– Postojala je opasnost da nas privede granična policija zbog ulaska u Crnu Goru van graničnog prelaza. Naše ministarstvo obavestilo je crnogorske kolege, ali oni su tražili da se obaveste kosovske vlasti, jer oni priznaju Kosovo, a naši su odbili jer ga ne priznaju – priča Marko Nikolić (37), vođa ekspedicije, inače iskusni alpinista.

Sve je prošlo bez problema zahvaljujući Vesku Otaševiću, dugogodišnjem graničaru između Jugoslavije i Albanije, koji im je pomogao da pređu od Čakora do Plava i dočekao ih usred snega s pasuljem, lepinjama, kafom i rakijom.

Prelazili su oko 30 kilometara dnevno, da bi, kad padne mrak, dizali šatore i ušuškani u vreće provodili noć. Nijednom nisu palili vatru iz bezbednosnih razloga a bili su oprezni čak i sa lampama, iako su im neki Albanci nudili da prespavaju kod njih.

– Nismo hteli da upadamo u oči, da ne plašimo ljude u selima ako vide nekog u planini usred zime – kaže Nenad Mitrović (35), kapetan vojske Srbije.

Vodili su računa gde postavljaju šator, jer je sever Albanije surov, ima malo zemljišta i sve je ograđeno žicom. Jednom su spavali na groblju, uvek na meti ljubopitljivih pogleda lokalaca. S njima su Albaniju prešla i dva psa od Gusinja do Skadra, što je, kažu, bila dobrodošla zaštita u planini.

Sve do Drača, i nama su se javljali sa danom zakašnjenja, da bi izbegli svaku negativnu reakciju. Sada čuju da se u Preševu neki bune kako je mogla Albanija da dozvoli da se slikaju sa srpskom zastavom u Draču.

Ljudi koji su pratili njihovo putovanje slali su im poruke da im kažu gde su njihovi pradedovi ostavili kosti, a nikada im nisu pronađeni grobovi. Međutim, tragova stradanja srpskog naroda ima na Kosmetu i u Crnoj Gori, dok su u Albaniji naišli na potpuno zatiranje srpske istorije. Jedino je kod Skadra sačuvan spomenik koji su poginulim austrougarskim, srpskim i drugim vojnicima podigli Austrijanci.

Na Nemanju Neškovića (34) najjači utisak ostavili su liturgija u Dečanima veče pred polazak i Skadarska tvrđava.

– Sa strane fizičkog napora, mučio me asfalt, dobio sam žuljeve. Ali naša poruka nije sportska, već odavanje počasti precima. Neverovatno je kakvi su to ljudi bili. Da u ratnim operacijama imaju snage ne samo da se popnu na Kajmakčalan nego i da jurišaju – kaže diplomirani inženjer FON-a.

Na Mitrovića Albanija je ostavila utisak kao velika neistražena teritorija, „zakopana istorija i građevina i ljudskih kostiju”.

Marko Nikolić ne može da zaboravi minut ćutanja ispred kosturnice na Vidu. Ni poslednji dan na Kajmakčalanu, kada su za 13 sati prešli 54 kilometra u usponu i silasku. Posebno je dramatičan bio silazak, jer se Marković, najmanje planinarski iskusan, onesvešćivao zbog velike iscrpljenosti i dehidratacije.

– To je bio povratak kroz kapiju slobode, kako su naši vojnici zvali Kajmakčalan. Nije bilo smisla da po mraku i hladnoći tražimo nešto, ali kao i Albanija, i Kajmakčalan traži da mu se ponovo vratimo. I hoćemo – dodaje Mitrović, dok je za njegovog kolegu Marka Markovića (32), ekonomistu koji se školovao u Švajcarskoj, glavni utisak ekspedicije bila – prolaznost.

Ova četvorica planinara već su smislili da ponove turu biciklima, ali drugim pravcima povlačenja.