Čovek raste i spasava se u iskušenju

Srpska književna zadruga, u „Maloj biblioteci”, objavila je knjigu izabranih i novih pesama Duška Babića (1959), pod naslovom „Umiti se suzama”. Izbor je načinio sam autor iz svoje tri pesničke knjige: „Teskobe” (1997), „Pjesme srpskog soldata” i „Trpija” (2001). Direktor je Filološke gimnazije u Beogradu.

Knjiga izabranih i novih pesama podrazumeva – podvlačenje crte. Šta se menja posle ove knjige?

Nisam imao u vidu nikakvo podvlačenje crte. Sagledavajući, sa distance, to što sam u obliku stiha ispisivao od studentskih dana naovamo, učinilo mi se da sadrži jedan rukopis, jednu neveliku knjigu, sa naslovom koji nosi ovaj izbor. Imao sam potrebu da je sastavim. Da bude svedok jednog dubljeg, „skrivenog čoveka”, koji se ne vidi u metežu svakodnevlja. Ako su takva svedočenja uopšte nekome potrebna.

Pišete ekavski i ijekavski. Koji oblik više pogoduje pesmi?

Oba oblika su moja, naša. S obzirom da dugo živim u Beogradu, prihvatio sam ekavicu, ali „rodno ije”, kako bi rekao pesnik Đorđo Sladoje, nikada me nije napustilo. I u svakodnevnom opštenju, i u onome što pišem. Većinu pesama napisao sam na ekavskom, ali sam – čini mi se lako i spontano – u zbirci „Pjesme srpskog soldata”, svoj doživljaj poslednjeg rata združio sa ritmom i melodijom ijekavice. Ne priznajem, dakle, nikakvu „vododelnicu” unutar srpskog jezika. Kao što je ne vidim i ne priznajem ni u biću naroda.

Saša Radojčić nalazi sličnosti između vašeg i pesničkog sveta Novice Tadića. Šta spaja vašu poeziju?

Saša Radojčić je, verovatno, u pravu: u mojim pesmama mora da ima odziva na poeziju Novice Tadića čije pesme sam učio napamet i napisao o njima nekoliko eseja. Ali, on se tu „pomešao” sa mnogim drugim uticajima koje sam prihvatao svesno i nesvesno – od Starca Milije i Filipa Višnjića, do Pope, Dučića, Miljkovića. Ali i sa molitvama svetog Jefrema Sirina, Remboovim fantazijama, „maternjim melodijama” Nastasijevića i Crnjanskog... Ko zna čiji sve glasovi uđu u jednu pesmu? Bitno je da li ih pesnik „pretopi” u svoju reč, da u njih udahne boju vlastitog života i sudbine.

Suza se ne treba stideti. Zastupate stav da su najlepše i najdublje reči rekle „duše koje su proplakale”?

Suze su, slobodnije rečeno, „duša poezije”. Ljudska suza je najveća tajna duše. Sveti Jovan Lestvičnik kaže na jednom mestu da je plač „zlatni žalac” zaboden u srce „svetom tugom”. Plač, shvaćen u svom najdubljem značenju, kao „zlatni žalac”, najbolji je čuvar duše od uninija i mrtvila. Plač ima moć da čisti i uzdiže, da očovečuje i obožuje. Iz „svete tuge” nikle su najveće tvorevine duha – Psalmi Davidovi, Eshilove i Šekspirove tragedije, „Braća Karamazovi”, „Gorski vijenac”... Suza nas izvodi iz privida u istinu, iz ravnodušnosti u veru, iz zemnosti u nebesnost. U ovom kontekstu treba razumeti i naslov moje knjige – „Umiti se suzama”.

Tvrdite da posle pojave Hrista i njegovog raspeća na Golgoti – tema plakanja dobija novi smisao i dubinu?

Na Golgoti se dogodio najstrašniji i najradosniji trenutak u istoriji. U istom času i u istom činu. Tada je čovek, na nov način, zaplakao nad sobom: jer je saznao„ šta može biti, a šta jeste”. Od tada se čovek rađa i preporađa u plakanju, koje je i molitva i himna, i gorčina i sladost. Najdublja tuga i najviša radost. Sveti hrišćanski oci i bogovidci stanje plakanja zvali su umilenjem – božjom milošću, u kojoj smrtni čovek prima blagodat Svetog Duha. Ljudska suza koja kane pred Hristovim likom jeste preobražena, sublimirana tuga, kao što je i naša prolaznost u zajedništvu sa Hristom sublimirana u večnost.

U knjizi, uprkos tamnim tonovima, na kraju sve obasja „dugo tražena svetlost”. Ipak ste optimista?

Suočenje sa zlom i mrakom – što moja knjiga u osnovi jeste – nikako nije mirenje sa zlom. Naprotiv: to je nužnost čovekovog traganja za svetlošću i punoćom, u sebi i u svetu. Ništa veliko u istoriji i u ljudskom životu ne nastaje u lagodnosti. Čovek raste i spasava se u rvanju sa zlom, u iskušenju i bolu. Ravnodušnost prema zlu jeste mirenje sa zlom. Živimo u svetu u kojem se zamagljuje granica između dobra i zla, što obesmišljava samu ideju Boga. A tu, onda, dolazimo do one velike, granične misli Dostojevskog: „Ako nema Boga, nema ni čoveka”. Moje pesme mogle bi se razumeti kao glas protiv „nivelisanja života” u mlakom carstvu osrednjosti. Glas za svetinju ljudske duše koja se iz egzistencijalnih mrklina uzdiže u božje vedrine. Ako se vaše pitanje o mom optimizmu naslanja na ovakva razmišljanja, onda smem na njega da odgovorim potvrdno.

Živimo u svetu „gde se vatreno laže, s rukom na srcu, s Bogom na usnama”. Kuda ide ovaj naš svet?

Parafraziraću jednog Čehovljevog junaka: svet neće propasti zbog ratova i požara, nego zbog sitnica koje čine naš svakodnevni život. I pad i uzlet događaju se u nama, u našim dušama. Svako od nas odlučuje kako će živeti. Mi smo neprestano pred onim kjerkegorskim izborom: „ili-ili”. Ili ćemo tražiti sebe u istini, ili ćemo pristati da živimo u banalnoj plitkosti, indiferentni i prema istini i prema samima sebi. Svet u kojem živimo zatvara nas u banalnost, i što je još gore, uči nas da u njoj budemo srećni i spokojni. Ali, opruga koja se neprestano zateže čuva i umnožava svoju snagu. Ta unutrašnja, napregnuta sila života, sila Čoveka, čeka civilizacijski trenutak da „uzvrati udarac”.