Španska poruka Evropi

Zbog toga što je prvi put od smrti diktatora Franka u Španiji srušen dvopartijski sistem, izbori se nazivaju istorijskim. Ta istorija mogla bi skupo da košta Špance jer su birači učinili da formiranje vlade postane gotovo nemoguć posao. Formalno, pobednik je konzervativna Narodna stranka sa premijerom Marijanom Rahojem na čelu, koja je osvojila 123 mesta u parlamentu, ali čak i mediji naklonjeni vladi desnog centra i biznis krugovima (ABC, „Mundo”) ocenjuju da premijer nema razloga da slavi, jer je njegov rezultat u svim realnim kombinatorikama suviše slab za bilo kakvu realnu koalicionu vlast.

Po oceni mnogih stranih i domaćih analitičara pravi pobednik je Podemos, stranka koja je formirana pre nepune dve godine na talasu širokog pokreta nezadovoljnika i koja je uprkos medijskim zastrašivanjima kao debitant na opštim izborima osvojila 69 poslaničkih mesta, dva odsto manje od tradicionalne levice socijalista, čiji su rezultati sa 90 poslanika najgori u istoriji dvopartizma. Iako treći po broju glasova, Podemos, kojeg pogrešno etiketiraju kao ekstremnu levicu, prvi je u Kataloniji i Baskiji, dva žarišta španskog separatizma, gde je uspeo da nadmaši klasične tvrde pobornike bezuslovnog odvajanja od Španije. Nova partija Sijudadanos (u prevodu: građani), koja bi mogla da se nađe u koaliciji sa narodnjacima, jer ideološki pripada desnom centru, dobila je na izborima mnogo manje mesta nego što se očekivalo, svega 40, što je, čak i ako bi pristala na koaliciju sa Rahojem, nedovoljno za obezbeđivanje većine u parlamentu.

Narodna stranka je do sada imala većinu (186 od 350 parlamentarnih mesta) i mogla je da sprovodi mere štednje, ne obazirući mnogo na masovne proteste zbog nejednakosti, urušavanja zdravstvenih usluga, pada životnog standarda, osiromašenog školstva, visoke nezaposlenosti (21 odsto) i nesigurnih radnih mesta sa umanjenim radničkim pravima. Optužbe za korupciju nekih od najviših zvaničnika narodnjaka dospevale su i do sudova, ali su se gotovo uvek završavale na blagom kažnjavanju nižih funkcionera ili su ostale zaglavljene u pretrpanom pravosuđu. Zbog sličnih korupcionaških afera razoreno je i tkivo socijalista, pa je i to bio razlog za meteorski uspeh Podemosa, koji je vladajući dvopartizam ocenio kao sistem kasti, uz stalno naglašavanje da između socijalista i narodnjaka nema bitne razlike.

Prvi put posle četiri decenije parlament je podeljen na četiri veća parčeta i nijedna prirodna koalicija – desna (narodnjaci i Sijudadanos) ili leva (socijalisti i Podemos) – nema u zbiru 176 mesta, neophodnih za većinsku vladu. Dakle, čak i kad bi se nove stranke odlučile da prekrše svoja predizborna obećanja i stupe u neprincipijelni savez sa tradicionalnim partijama, na čijim nedostacima su izrasle, matematika ne dozvoljava da se prirodni parovi spoje. Jer „sijudadanosi” su dobili suviše malo da bi pomogli Rahoju, Podemos je već ozloglašen kao ekstreman, a ni socijalisti nisu srećni da, kao nekada slavna partija iz koje su potekli Felipe Gonsales ili Hose Luis Sapatero, sada spadne na Pabla Iglesijasa, lidera ovog pokreta, koji po imidžu ne liči na ozbiljnog političara. Ne nosi ni tašnu ni mašnu, već farmerke i majicu, a svoju kosu povezuje u rep.

Bez obzira na to što mu je sve jasno, Rahoj je obećao da će pokušati da zadrži vlast, jer su Španiji potrebni „stabilnost, sigurnost, ozbiljnost i poverenje”.

Kralj Felipe treba posle Božića i Nove godine da predloži Rahoju da formira vladu, pa tek ako to bude nemoguće, onda se palica predaje drugom po redu, Pedru Sančesu, mladom lideru socijalista. Obe levičarske partije još juče su se izjasnile da će glasati protiv Rahoja, a bez njihovih glasova, njemu se zatvaraju vrata vlasti.

Ako je suditi po postizbornim izjavama, isključena je i velika koalicija, ona između desnice i levice, narodnjaka i socijalista, koja bi zadovoljila matematičke kriterijume, ali ne i osnovna pravila demokratije.

U prvim medijskim komentarima Rahoju se savetuje da bude dobar političar i da smisli taktiku, a ne strategiju, kojom bi zaobišao ćorsokak i nove izbore. Do njih će doći ukoliko se za dva meseca od 13. januara, za kada je sazvana konstitutivna skupština, ne formira vlada.

Što se Pabla Iglesijasa tiče, on u ovom trenutku ne želi da izneveri svoje birače: Podemos neće ni aktivno ni pasivno dozvoliti vladu Narodne stranke, izričito je juče naglasio. Njegov uspeh je tim veći što je u Kataloniji po broju glasova pobedio separatiste, dok su premijerovi narodnjaci pali na šesto mesto. Sa takvim rezultatom Rahoj ne bi uspeo da zadrži pobunjenu provinciju u okviru Španije. Podemos je, s druge strane, obećao promenu ustava i dopustio mogućnost referenduma, što je dosadašnja vlast najodlučnije odbijala.

Da je Evropa podeljena u pogledu mera štednje koje su nametnute iz Brisela, a koje je Madrid disciplinovano sprovodio, vidi se i po reakcijama na izbore u Španiji. Evropski lideri su prema svojim partijskim nahođenjima uputili čestitke različitim „pobednicima”. Aleksis Cipras je ocenio da su mere štednje (koje je uveo Marijano Rahoj) „doživele politički poraz u Španiji”. Srpski premijer Aleksandar Vučić čestitao je Marijanu Rahoju na „ubedljivoj pobedi”, koju je uspeo da ostvari uprkos teškim reformama, a lider pokreta u osnivanju Levica Srbije Borislav Stefanović čestita Podemosu na osvojenom trećem mestu jer taj uspeh ukazuje da je „buđenje levice na evropskom tlu neminovno”.

Čestitka Evropske komisije stigla je na adresu Marijana Rahoja, od koga se traži da uradi „sve što je moguće kako bi se formirala stabilna i jaka vlada”, dok se Angela Merkel do ulaska ovog teksta ulazi u štampu nije oglašavala. Iz njenog kabineta je pak za madridski „Pais” objašnjeno da Vlada Nemačke po pravilu čestita izabranom šefu vlade, a ne komentariše rezultate izbora. Demohrišćani Angele Merkel i Narodna partija Marijana Rahoja pripadaju Evropskoj narodnoj partiji, a španski premijer je, pre svega zbog oštrih mera štednje, hrabrih i teških reforma, istican u Berlinu za primer. Italijanski premijer Mateo Renci komentariše ipak rezultate izbora u Španiji, uz prigovore Briselu, i kaže da bi Evropa morala da shvati da nas „kratkovida politika oštrih mera štednje ne vodi nikuda”.