Nevidljivi čovek Dušana Otaševića

Umetnici najčešće imaju svog duhovnog oca, a s obzirom na to da u istoriji nisam uspeo da ga pronađem, izmislio sam ga. Tako je stvoren Ivan Dimić, uspešan avangardni umetnik, heroj, pilot koji se borio i poginuo u španskom građanskom ratu i on je bio sve što ja nisam. Oslanjao se na ruski konstruktivizam, u toj priči se pojavljuje i Bauhaus, dok se ja nisam opredeljivao za takav izbor. Ovako je novinarima akademik  Dušan Otašević najavio svoju izložbu pod nazivom „Ilija Dimić – izložba slika i  konstrukcija” koja se otvara večeras u 19 časova u Galeriji SANU u Beogradu.  Posetiocima će se ovom prilikom obratiti istoričar umetnosti Ješa Denegri i Vladimir Kostić, predsednik SANU. Do 13. marta naredne godine biće izloženo 37 Otaševićevih kompozicija, dok je umetničkih predmeta više.

Postavka će proteći u znaku jubileja, 25 godina od prve istoimene izložbe koja je sada dopunjena, potom pet decenija Otaševićevog umetničkog rada i 75 godina života. Na otvaranju će biti izložene tri biografije: Dimićeva izmaštana, Branka Vučićevića, scenariste, filmskog teoretičara i kritičara, i Dušana Otaševića. U veseloj atmosferi protekla je jučerašnja konferencija za novinare kojoj su prisustvovali pored umetnika Otaševića, Ješa Denegri, Slavica i Daniel Trajković, kolekcionari koji imaju brojna umetnikova dela i inicijatori su izložbe pred nama. Tu smo saznali i kako je zapravo došlo do toga da se stvori i izmisli lik i delo Ivana Dimića, što je Dušan Otašević ovako objasnio:

– Moja supruga Mira, Branko Vučićević i ja smo se u izvesnim periodima češće družili i došli na tu ideju i eto Ivana Dimića. Naš projekat se zvao 1990. „Nevidljivi čovek” i planirali smo da  se realizuje izložba, film i neka pozorišna predstava, možda opera o liku i delu našeg izmišljenog junaka. Pošto je najjednostavnije bilo da ja odem u radionicu i sve napravim, onda je realizovana samo izložba. Sumnjam ipak da će doći do filma ili predstave.

Od autora saznajemo da je sada 25 godina kasnije postavka dopunjena novim elementima. U rekonstruisanoj sobi Dimića nalazi se radioaparat sa muzikom iz španskog građanskog rata po izboru Zorana Simjanovića. A biće predstavljena  i animacija.

Ješa Denegri je kao istoričar umetnosti ukazao na još neke detalje kad je reč o Otaševićevom stvaralaštvu:

– Danas nema misterija, tu je Dušan Otašević i sve je jasno, ali pre 25 godina kada je prvi put održana izložba „Ivan Dimić” nije bilo tako. Tada je u katalogu bio objavljen  tekst Irine Subotić, trebalo je sve pažljivo pročitati da bi se videlo o čemu se radi. Izložba je u prvi mah izazvala reakcije i moglo se desiti da jedan uvaženi istoričar umetnosti objavi vest da je srpska kultura dobila pripadnika istorijskih avangardi iz 20-ih godina. Sve je bilo tako ubedljivo. Iako izgleda šaljivo, ovo je ipak ozbiljna priča za istoriju umetnosti, naročito za devedesete ili period postmoderne kada se postavljaju pitanja ko je autor, šta je originalnost umetničkog dela, brojna pitanja koja pomeraju nekadašnje kanone u smislu da postoji umetnik, da je on uvek originalan, ako nije onda je epigon. To su sve teze za pravi teorijski traktat, za ozbiljnu raspravu o mnogim pitanjima o rekonstrukciji ili konstrukciji umetničkog dela. Da li mi  danas kao istoričari umetnosti konstruišemo ili rekonstruišemo umetničko delo? Da  li umetnik uvek ima nekog svog duhovnog pretka? Lepo je da se sve ovo događa pod krovom SANU koja je ozbiljna institucija. Izgleda zanimljivo što se istog dana otvaraju i Otaševićeva i izložba „Ruska  avangarda u Beogradu”, rekao je Denegri.

Zanimljivo je istaći to da je približno u isto vreme naš pijanista Miloš Petrović uradio nešto slično. Napisao je jednu kompoziciju sa karakteristikama baroka i predstavio je javnosti kao staru partituru koju je stvorio izvesni Mihailo iz Peći i proglasio ga srpskim baroknim kompozitorom. Zanimljivo je da su se nakon tog koncerta neki kritičari ozbiljno zainteresovali za ovo delo i čak s ponosom isticali da je eto i Srbija imala predstavnike baroka u muzici.  Miloš Petrović je kasnije napisao i knjigu posvećenu izmišljenom Mihailu iz Peći.

Ješa Denegri smatra da je upravo duh vremena krajem osamdesetih i devedesetih porodio jednu ovakvu izložbu koja postavlja ozbiljna pitanja, baš kao što ih je postavio i beogradski kompozitor i pijanista Miloš Petrović.