Autonomija negativne selekcije

Uveliko se radi na nacrtu novog zakona o visokom obrazovanju, koji bi trebalo da omogući da jedan od najznačajnijih sektora za svako društvo i kod nas krene nabolje. Ono što se najverovatnije neće bitno menjati jeste autonomija univerziteta, jer su i opšta autonomija i nepovredivost akademskog prostora dobro opisani i u postojećem Zakonu. Ali ako autonomija univerziteta i jeste u redu, postoje značajni problemi u tome kako se shvataju i kako u praksi funkcionišu lične akademske slobode. I zašto kod naših profesora akademska autonomija zna da preraste u nedodirljivost.

Osnovni problem je taj što imamo skoro automatski transfer autonomije – od univerziteta, kao najkrupnijeg i osnovnog činioca visokog obrazovanja, preko grupacija fakulteta, fakulteta pojedinačno, odseka, departmana, katedri, radnih grupa, sve do samih profesora, lično. Kod ovog spontanog prenosa akademskih nadležnosti, hijerarhijski viši činioci univerzitetskog obrazovanja odriču se jednog dela svoje autonomije u korist svojih manjih jedinica. Pored toga, na ovom putu od slobode celog univerziteta do ličnih prava profesora dolazi do mutacije same autonomije. Menja se i suština pojma akademskih sloboda, što dovodi do toga da na kraju ostaju profesori ili grupe profesora kojima uglavnom niko ništa ne može. Profesorske slobode ponekad liče na savest Šekspirovih likova, one postaju rastegljiva kategorija, jer se često ne zna ni gde počinju ni gde prestaju. Zato imamo neke profesore koji smatraju da su kursevi koje drže njihova svojina, a naučne oblasti za koje su birani sveta vatra koju jedino oni čuvaju. Imamo i nastavnike kojima je dozvoljeno da uslovljavaju izlazak na ispit kupovinom njihovih knjiga, pri čemu su i same te knjige sumnjivog kvaliteta.

Drugi, još važniji problem jeste što sistem odabira kadrova na univerzitetima u Srbiji nije dobar. O tome sam već pisao, pa ću ovde samo ponoviti: nevolja je što se i dalje podrazumeva da je izbor za asistenta garancija za dalja napredovanja u nastavnička zvanja. Konkursi jesu otvoreni za sve ali samo na papiru, u praksi uglavnom dolazi do ranijeg ili kasnijeg unapređenja već poznatog kandidata. Ako se, dakle, složimo da naši univerziteti pate od negativne selekcije, onda sledi i zaključak da je visoko obrazovanje puno onih koji su dobili jedan deo autonomije univerziteta, bez obzira da li su to i zaslužili i da li uopšte razumeju koliku to odgovornost povlači za sobom. Oni koji su ova važna prava dobili nezasluženo, teško mogu biti u stanju da ih i koriste kako treba. Praksa nam pokazuje da takvi profesori svoje pozicije više koriste kao sredstvo moći, bezbedno zaklonjeni iza paravana akademskih sloboda.
Sumnjivo stečene a bez sumnje zloupotrebljene akademske ingerencije predstavljaju ogroman problem reforme našeg visokog obrazovanja. On čini mogućim da je prolaznost na ispitu iz nekih predmeta godinama ispod deset procenata, a da je profesora uzalud i pitati za razlog, da neko aktivno (i uspešno) radi na uništavanju karijera kreativnih i vrednih mladih ljudi, a da se poslušnici mirno promovišu, da se neki delovi reforme visokog obrazovanja mogu sprovesti tek ako se s njom slože mali ali moćni uzurpatori naučnih oblasti, i tako dalje - to je samo početak jedne veoma duge liste negativnih pojava. Najgore od svega je što akademske slobode profesora često deluju i protiv samog univerziteta - ustanove od koje su profesori te iste slobode i dobili. Recimo da se ukaže prilika da na jednu katedru dođe vrhunski naučnik iz inostranstva; iako bi takav prijem bio u direktnom interesu čitavog univerziteta, do njega najverovatnije neće doći ukoliko se tome protivi jedan uticajan profesor s te iste katedre, što je nedopustivo!

Zakon ovo ne može da reši ni korekcijama u domenu opšte autonomije univerziteta, niti jednostavnim sužavanjem personalnih akademskih sloboda. Najdelotvornije bi bile prave i suštinske novine u načinu na koji se obavlja prijem kadrova; recimo, uvesti obavezno učešće profesora iz inostranstva u komisijama za primanje nastavnika. Samo pravično izabrani i lično neopterećeni profesori mogu da budu u stanju da svoje akademske slobode drže pod kontrolom, da ih koriste bez surevnjivosti i lične frustracije, a nikako na štetu drugih i da se ponekad, kada je potrebno, čak i svesno odreknu „viška” ovih svojih prava. U protivnom, smisao autonomije univerziteta - koja je izdržala i plamen na rimskom trgu Campo dei fiori, pre više od četiri stotine godina - može biti ozbiljno narušen uzurpacijom preteranih akademskih sloboda od pojedinaca.

Profesor Rudarsko-geološkog fakulteta, dopisni član SANU