Šta sam sve naučio od Čea Gevare

Njegovu biografiju ispisuju ideje koja su ga opčinjavale – iscrtale su koordinate kojima se kretao svetom, zbog kojih se latio oružja, krenuo u susret Fidelu Kastru i Če Gevari, drugovao sa Aljendeom i Nerudom, postao Miteranov savetnik... Danas je istaknuti intelektualac koji je prošao put od revolucionarnog internacionalizma do socijalizma po francuskoj meri!

Posle završenih studija filozofije, Režis Debre (1940, Pariz) objavljuje svoja prva, i to angažovana dela „Revolucija u revoluciji“, „Če Gevarina gerila“... Slede filozofske knjige „Kritika političkog razuma“, „Život i smrt slike“, „Putanja Boga“ i druge. Posebno mesto zauzimaju naslovi iz oblasti mediologije „Intelektualna moć u Francuskoj“, „Mediološki manifest“, „Uvod u mediologiju“ koji je objavljen kod nas u izdanju Klija. Akcija, ideološka lutanja i bogat teorijski rad skicirali su romaneskan portret filozofa.

Na pitanje – kako se oseća čovek koji ima dva života: život filozofa i život revolucionara – koje mu postavljam tokom njegovog nedavnog kratkog boravka u Beogradu, Režis Debre sa smeškom odgovara:

Dva života nije mnogo. Imam ih više. Ali počnimo od prvog – tada mi je bilo važnije da delam, te sam postao angažovani revolucionar. U drugoj polovini života sam se zapitao: Šta je uticaj? Kako ideje mogu da promene svet? Tako sam počeo da se razvijam u mediologa koji izučava način na koji ideje postaju sile.

Sa dvadeset godina bili ste, kažu, najbolji student filozofije u klasi Žaka Deride i Luja Altisera. U kom trenutku života ste se odlučili za revolucionarni angažman?

Na to me je podstaklo čitanje Karla Marksa koji  je rekao: „Svet ne treba tumačiti, već menjati”. Bio je to prelazak iz teorije u praksu. Razmišljao sam gde možemo da promenimo svet i iz nepravde da zakoračimo u pravdu – u zemljama Trećeg sveta! U Evropi je sve bilo blokirano.

I tako ste odlučili da odete u Južnu Ameriku?

Kuba je u to vreme doživljavana kao mit, san, legenda. Ljudi su želeli da se nađu u društvu Fidela Kastra i Če Gevare. Tako sam se otisnuo u Havanu 1961. a zatim u Južnu Ameriku, gde sam se priključio gerilskim grupama.

Zašto ste učestvovali u revoluciji koja nije bila vaša? Ili ste je doživljavali kao svoju?

Trebalo mi je mnogo vremena da shvatim da revolucija nije isto što i domovina. Iako gajimo osećanja solidarnosti, svako od nas vezan je za svoj jezik, mesto rođenja i kulturu. Otkrio sam prirodu nacionalnog u inostranstvu. Sebe uvek upoznajemo kroz druge ljude.

Šta ste u Južnoj Americi otkrili o sebi?

Uvideo sam da sam veći Francuz i Evropljanin nego što sam mislio i da smo najkorisniji među „svojima“. U suprotnom smo stranci koji se upliću tamo gde im nije mesto. Takvu dramu proživeo je i Če Gevara u Boliviji. Bez obzira na to što je bio Južnoamerikanac, Bolivijci ga nisu smatrali svojim.

Bili ste saborac Če Gevare. To su susreti koji menjaju život...

Takvi susreti menjaju život filozofa, jer shvatamo da ne treba teorija da ocenjuje praksu, već obratno. Uz Kastra i Če Gevaru sam naučio da je delanje značajnije od razmišljanja i da je praktičan rad primaran – oni su mi omogućili da se s neba spustim na zemlju.

I da posegnete za puškom?

Po potrebi (smeh)

Sa Če Gevarom ste se uputili u Boliviju gde vas hapse i zatvaraju. Proveli ste četiri godine u južnoameričkom zatvoru.

To nisu prijatne uspomene, ali normalno je da revolucionar odleži u zatvoru; tamo ima priliku da čita, razmišlja i piše ne brinući o računima za struju ili nabavci hrane. Zatvor je dobra škola. Sumnjičav sam prema ljudima koji nisu robijali, pomalo su površni. (smeh)

Da pređemo na život posvećen teoriji. U društvene nauke uveli ste jednu novu disciplinu – mediologiju, koja nije sociologija medija...

Mediologija je ekologija kulture, ona izučava veze između tehnike i sveta kulture i politike. Reč je o povezivanju gornje i donje sfere – običnih stvari, poput olovke, telefona ili auta, i složenih oblika organizacije. Recimo, za mediologa, ideja o socijalizmu nastala je iz knjige – iz štampanog materijala. Svi osnivači socijalističkih i komunističkih partija bili su izdavači ili tipografski radnici. Socijalizam je povezan sa kulturom štampanih novina, knjiga... Za misao je to pomalo ponižavajuće, ali uvek postoji materijalna sredina koja nas određuje. Mi to ne primećujemo jer ne gledamo svoje naočare, već kroz njih.

Dotakli smo se veoma zanimljive teme – važnosti tehnike u mediologiji. Tvrdite da postoji interakcija između kulture i tehnike, da tehnika uslovljava kulturu. To filozofi retko priznaju...

Sanjam o istoriji koja je istovremeno materijalna i duhovna. Mnogi filozofi, počev od Platona, govorili su da ljudi treba da se čuvaju materije – da je ona dole, a duh gore. Po mom mišljenju, nema duše bez tela, kao što nema duha bez materije.

Tvrdite da svaka nova tehnika rađa nove vrednosti. Na koji način je digitalna revolucija dovela do revolucije na kulturnom planu?

Prva revolucija se ogleda u ubrzanom kruženju znakova i slika. Samim tim, i vreme se ubrzava. Druga je nov sistem autoriteta koji više nije zasnovan na politici, već na ekonomiji. Problem je u tome što umišljamo da je sve digitalno prenosivo. Zaboravljamo da postoje sirovine. To je uzelo toliko maha da mislimo da moć i brzina računara mogu rešiti sve probleme. A bez vode i nafte, vaš računar je beskoristan.

U svakom slučaju, digitalna revolucija je jednako važna kao i revolucija štampe koja je iznedrila protestantizam tako što je svakom hrišćaninu omogućila čitanje Biblije. Od tog trenutka, hrišćanima više nije bila neophodna crkva i sveštenik. Tako je nastao protestantizam, po kojem je svako u neposrednoj vezi sa Bogom jer drži Bibliju u rukama. Tako su donekle isključili papu. Slično je i sa digitalizacijom: kompanija kao što je Gugl više zna o Francuskoj nego francuska država. Razvijaju se nove tehnološke, a samim tim i finansijske sile.

Kakve su posledice tih dešavanja na svet kulture? Kako digitalna revolucija utiče na društvene odnose?

Na kulturnom planu, digitalna revolucija je proizvela mnogo bolje informisane, ali mnogo manje obrazovane ljude. Oni raspolažu obiljem informacija, ali ne znaju da ih povežu. Sve smo brži i površniji, a sve manje ukorenjeni u sopstvenoj ličnosti. Svaki tehnički napredak je protivrečan.

Izneli ste zanimljiva razmišljanja i o današnjim intelektualcima. Kažete da treba da budu efikasni i aktivni, čak i da imaju moć. Da li su intelektualac i moć kompatibilni pojmovi?

Intelektualci teže tome da promene stanje duha svojih savremenika. Da bi to postigli, potrebna su sredstva za komunikaciju. Ako ne govori na televiziji i ne piše za novine, intelektualac neće izvršiti nikakav uticaj. Zato, ako želi da utiče na javnost, on nema drugog izbora nego da se reklamira. Drama današnjih intelektualaca je u tome što, prihvatajući nove metode vršenja uticaja, postaju ograničeni. Primećujem da su intelektualci, ili oni koje nazivamo intelektualcima, sve gluplji.

Niste više revolucionar. Ipak, i dalje želite da menjate svet?

Da. Želeo bih da se Evropa istakne kao sila, a ne kao satelit, i da Francuska ostane verna svom pozivu da uznemirava svet, umesto što se pokorava pravilima dominantnih zemalja. Voleo bih da moja deca ne provode vreme pred kompjuterom, već da čitaju knjige. Drugim rečima, hteo bih da sprečim degradaciju. Da bismo ostali civilizovani, neophodna je disciplina. Treba savladati primitivne nagone, jačati samokontrolu i biti spreman na napor. Civilizaciju gradite svaki dan.