Srbija u savezu

Događaj koji je, kada je o Srbiji reč, obeležio 2015. godinu jeste otvaranje poglavlja u pregovorima sa EU. U ovoj godini bilo je još mnogo značajnih događaja, ali činjenica da su građani, koji su izneli promene 2000, na ovaj čekali petnaest godina čini ga posebnim. No, uprkos tome, utisak je da reakcije javnosti nisu adekvatno odrazile značaj tog čina. To je posebno upadljivo ako se ima u vidu da je neuporedivo više energije utrošeno u tumačenje raznih dnevnopolitičkih događaja kao što je, na primer, izjava urednika jednog tabloida o državnom udaru.

No, ako se izuzme često nizak nivo javne debate, odnosno njeno spuštanje na tabloidnu ravan, razloge nedovoljne zainteresovanosti za ovaj epohalni događaj treba tražiti i u otvorenim pitanjima koja proteklih godina prate proces pridruživanja Srbije EU.

Prva grupa pitanja odnosi se na odricanje od dela suvereniteta i identiteta, što, prema skepticima, podrazumeva pristupanje EU. To, drugim rečima, znači da će znatan broj odluka biti donošen u Briselu. To je tačno u meri u kojoj članstvo u bilo kojoj organizaciji, od međunarodnih sportskih udruženja pa do UN, znači da se svaka zemlja članica mora povinovati odlukama koje se donose u tim organizacijama. Dakle, ništa novo niti specifično za EU. Problem može predstavljati to što je broj pitanja o kojima se odlučuje u Briselu znatno širi. Faktički, svako od poglavlja definiše mnoštvo elemenata u kojima se Srbija mora generalno povinovati pravilima koja važe u ostalim zemljama članicama EU. No, zar nije upravo to smisao pristupanja EU? Život uređen po standardima i pravila koja obezbeđuju poštovanje prava pojedinaca upravo su glavni motiv onih koji podržavaju pristupanje EU. Briga za identitet je, s druge strane, izlišna. Upravo se Evropska unija, kao nekada SFRJ, brine o očuvanju kulturne baštine naroda koji u njoj žive, podstičući različite programe i izdvajajući sredstva u tu svrhu. No, ako se pod gubitkom suvereniteta podrazumeva, kao što se široj javnosti stalno sugeriše, zabrana pečenja i prodaje rakije po sopstvenom receptu (od čega je, može biti, u Srbiji stradalo više ljudi nego u Francuskoj od terorističkih napada) i klanje prasića bez veterinarske kontrole, onda se te vrste identiteta i treba odreći.

Druga grupa pitanja tiče se karaktera i budućnosti EU. S jedne strane, ističe se demokratski deficit, a s druge strane neizvesnost njenog opstanka. Problem demokratskog deficita zaista postoji i o njemu raspravljaju najumnije glave Evrope. No, kad se to pitanje postavi u Srbiji, koja tek treba da dostigne postojeći nivo demokratije u EU, onda ono zvuči u najmanju ruku cinično. Slično je i s pitanjem opstanka EU. Briga hoće li se EU raspasti prisutna je u Srbiji duže od decenije. Sada je podgrejana razjedinjenošću oko odnosa prema izbeglicama. No, zaboravlja se da je EU upravo i nastala zbog razjedinjenosti Evrope posle Drugog svetskog rata. Sudeći prema tome, pre se može očekivati da će posle ove krize EU ojačati. A kada je o izbegličkoj krizi reč, nijedna zemlja pojedinačno ne bi mogla da se izbori s njom, kao što je, uprkos problemima, uspelo EU.

Još više skepticizma podgrevaju pitanja: Da li Srbija treba da uđe u EU ako je uslov odricanje od Kosova i mora li Srbija da prati spoljnu politiku EU prema Rusiji. Srbija se faktički odrekla Kosova onog trenutka kad su ga napustile naša vojska i policija. Formalno, Srbija ne mora nikada priznati Kosovo, a ono što se od nje očekuje, nezavisno od toga da li stremi ka EU ili ne, jeste da ne opstruira prijem Kosova u međunarodne organizacije. Srbija je taj uslov ispunila potpisivanjem Briselskog sporazuma. Dakle, prvo pitanje je sada potpuno passé. Što se odnosa prema Moskvi tiče, Srbija će, kada postane članica, morati da se prilagodi spoljnoj politici EU na isti način na koji Rusija svoje odluke o, na primer, uvozu automobila iz Srbije, prilagođava politici koju vodi Savet evroazijske komisije.

Najzad, kao posebno bizaran „argument” evroskeptika, ističe se da EU u stvari ne želi Srbiju u članstvu. To bi, da je tako, po prirodi stvari trebalo da brine zagovornike a ne protivnike evrointegracija, pa je nejasno šta je njegova poenta.

Nasuprot tome, svakom ko vidi malo šire i dalje, jasno je da u vreme globalizacije nijedna zemlja ne može da opstane, niti da rešava probleme bez povezivanja u šire političko-ekonomske celine. Čak i najveće među njima, kao što su SAD ili Rusija, stvaraju regionalne saveze, pokušavajući da lakše reše političke, ekonomske, ekološke i sve druge probleme. U svim tim zemljama sklapanje saveza predstavlja i vidi se kao vrhunsko dostignuće politike i političara koji takvu politiku vode. Zašto je u Srbiji drugačije, predstavlja temu za neki novi tekst

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu