Tradicija i JU talenat

Izborom činjenica iz korpusa tradicije narodi opredeljuju svoju budućnost, nesporan je zaključak Muharema Bazdulja u tekstu o rehabilitaciji generala Milana Nedića („Izbor tradicije”, „Politika”, 23. decembra). Sporno je, međutim, i pretenciozno kad Bazdulj sugeriše Srbima da iz vremena Drugog svetskog rata prihvate ono što u njihovom tradicijskom korpusu znače Brozovi partizani, a odbace ono što znače Nedić i general Draža Mihailović.

I prošlost i budućnost mnogo su složenije i nijansiranije od toga kako ih Bazdulj vidi u svojoj ideološkoj projekciji. Na primer, ako prihvatamo tradiciju partizanskog pokreta, da li to znači da, afirmišući njegov nesporni antifašizam i borbu za slobodu, prihvatamo i njegove jednako nesporne terorističke metode u građanskom ratu, u kome je bio inicijalna strana? Ako odbacujemo generala Nedića, s razlogom odbacujemo njegovu kolaboraciju sa nacistima. Ali da li to znači da s tim treba odbaciti i njegovu ideju, dobrim delom ostvarenu, da stanovništvo Srbije, nikad obnovljeno od stradanja u Prvom svetskom ratu, spasi od nemačkog revanša za 1914?

Da se razumemo, saglasan sam sa Bazduljem da Srbija Nedića ne bi smela da rehabilituje. Rehabilitacije, po pravilu, čak i kad su sudske, nisu u osnovi pravni činovi niti prevashodno osnovane na istoriografskim činjenicama. To su politički akti, naravno, motivisaniji ukoliko su u saglasnosti sa pravnim i istoriografskim činjenicama. Otud, politički gledano, ne bi bilo dobro da se, rehabilitujući Nedića, Srbija danas nađe u društvu Ukrajine i pribaltičkih republika, koje zvanično slave svoje nacističke saradnike. Istovremeno, ta rehabilitacija u srpskom društvu, koje nije zacelilo rane iz građanskog rata, baciće senku na rehabilitaciju generala Mihailovića, politički i identitetski mnogo važniju od Nedićeve.

Pozivajući u pomoć istoriografiju, a ne ideologiju, Nedića možemo da opišemo i kao figuru velikih zasluga – teško je osporiti i da je spasao stotine hiljada prekodrinskih Srba, koji su pobegli od ustaša – i kao nosioca pravno i politički neoprostivih stvari. Mihailović opet, ni po svojoj svetloj ni po svojoj mračnoj strani, nije bio Nedićevih dometa. Ali u kolektivnom pamćenju Srba daleko je iznad Nedića. Naime, sa svim njegovim zabludama i istinama, uzletima i padovima, u Mihailovićevoj sudbini, više nego i u jednoj drugoj u 20. veku, seku se udes i tragedija Srba tog stoleća. Zato je Mihailovićeva rehabilitacija simbolička rehabilitacija jednog naroda u času kad ga je ne mali deo svetske javnosti optužio kao kolektivnog krivca za sve ratove u prošlom veku, u kojima je bio najveća žrtva.

Da li bi tu vrstu identifikacije sa generalom Mihailovićem Srbi trebalo da odbace u izboru svoje tradicije? Da li ih odbacivanje njegove tragedije ili Nedićeve brige za preživljavanje naroda danas udaljava od ideje oslobađanja iz kolonijalnih stega, kako sugeriše Bazdulj („Ne može, Srbijo, i Nedić i Sloboda. Biraj.”)?

Zašto ne može? Zašto mogu samo Titovi partizani? Zašto, na primer, za Mihailovića Bazdulj kaže da „nikada ideološki nije bio antifašista”? Šta je to ideološki antifašizam? Komunizam? Jugoslovenstvo?

Ističući kao zlatnu žicu u srpskoj istorijskoj baštini Principa i Titove partizane, i odbacujući Mihailovića i Nedića, Bazdulj ima pravo na to da mu se dopada taj projugoslovenski korpus srpske istorije, naspram, uslovno rečeno, prosrpskog. Pretenciozno je, međutim, i neprilično da svojim opredeljenjem za taj tok Srbima sugeriše izbor budućnosti. Jer, kad sugeriše da su sloboda Princip i Tito, a ropstvo Nedić i Mihailović, Bazdulj, slučajno ili namerno, Srbima sugeriše da za njih nema slobode bez Jugoslavije. Nešto slično je, koliko znam, nedavno u Zagrebu sugerisao i Džozef Bajden Tomislavu Nikoliću.

Naravno, sa svojim svetlim i mračnim stranama, delovi srpskog istorijskog korpusa su i Princip, i partizani, i Mihailović, pa i Nedić. Izboriti slobodu znači i izabrati najbolje i odbaciti rđavo iz tog korpusa, na isti način na koji se u srpskom doživljaju istorije u drugoj polovini 19. veka nisu isključivali Karađorđe i Miloš. Problem je, međutim, u tome što će Srbi sa tako redukcionističkim pristupom tradiciji, kakav im sugeriše Bazdulj, ostati dezintegrisani iznutra, još udaljeniji od definisanja svojih nacionalnih i državnih ciljeva i samim tim lak plen za špansku kragnu budućih „regionalnih integracija”.

A sugerisati Srbima da nema slobode bez Jugoslavije danas je više nego sugerisati Trojancima da na grb stave konja.

Glavni urednik Novog standarda