Heroja „razotkrilo" pismo zahvalnosti
Саша на радном месту, у фискултурној сали Војне академије (Фото З. Анастасијевић)
Saša Vajić, profesor fizičke kulture na Vojnoj akademiji, nije ni slutio da će zauvek pamtiti povratak sa letovanja iz Hrvatske. Tog 10. avgusta vozio je trasom autoputa Šid–Beograd, kada je u blizini Pećinaca naišao na neuobičajenu gužvu na drumu.
Dok je trogodišnja kćerkica spavala u kolima, Saša i njegova supruga ostali su zatečeni prizorom koji su videli. Na autoputu su ležala tela jedne žene i dečaka od šest godina. Bili su zapanjeni činjenicom da su ljudi nastavili da voze, točkovima su prolazili tik pored ljudskih tela. Niko nije stao, izašao iz automobila i zaustavio saobraćaj. Saša se nije dvoumio ni trenutak. U kolima je ostala njegova supruga s trogodišnjom ćerkicom, a on je pohitao u pomoć unesrećenima...
U tom udesu troje ljudi je izgubilo živote, a petoro je teže povređeno. Svima njima Saša je pružio prvu pomoć. Zbrinuo ih je pre dolaska lekara. Među njima je bilo dvoje životno ugrožene dece. Ipak, kako kaže, iz poštovanja prema žrtvama nije želeo da ističe svoju ulogu. Nije želeo da njegova hrabrost bude vest dana, umesto izveštaja o poginulima u stravičnoj automobilskoj nesreći. To bi verovatno ostalo tako da ljudi kojima je spasao život nisu poslali pismo zahvalnosti Vojnoj akademiji. Nakon toga Saša je pristao da sa nama podeli svoju priču. Pre svega kako bi poslao poruku mladima koliko je humanost važna.
Avgust je crni mesec koji na srpskim putevima redovno odnosi žrtve. Umor, nepažnja, loši uslovi na putu, kretanje nepropisnom brzinom ili neispravno vozilo, najčešći su uzroci saobraćajnih nesreća.
– U zaustavnoj traci bio je parkiran šleper, video sam probijenu bankinu, kola survana u kanal. Prišao sam obodu autoputa, do dečaka koji je tu sedeo. Nije bio povređen, ali je neutešno vapio „Spasite mi batu!” – počinje svoju priču Vajić.
Okrenuo se i video tela koja leže oko slupanog vozila u kanalu. Ljudi su počeli da se zaustavljaju i radoznalo gledaju šta se dešava. Međutim, niko nije smogao snage da pomogne povređenima.
Saša je strčao u kanal, video ženu čija je glava bila u krvi. Zaustavio joj je krvarenje majicom, čvrsto je stegao i naredio joj da drži improvizovani zavoj.
– Pored nje ležala je druga žena sa detetom koje je jaukalo. Obradovao sam se što dete jauče, to je bio znak da nije životno ugrožen. U tom trenutku sam uočio ženu bez svesti na prednjem sedištu vozila i devojčicu koja leži pored nje, kao da spava – nastavlja Saša.
Prišao im je i opipao puls. U tom trenutku, žena počinje da se budi. Nekontrolisano se trza i vratom udara u oštro parče lima. Saša je reagovao u trenutku. Stisnuo je ženu iz sve snage kako bi je sprečio da se povredi. Srećom, veoma brzo stižu vatrogasci. Isekli su lim i izvukli povređenu ženu. Saša je iz vozila izneo njenu ćerkicu. Osetio je da krklja, da bezuspešno pokušava da udahne vazduh. Stavio ju je na zemlju, okrenuo na bok da pokuša da joj olakša disanje, ali u tom trenutku žena koja je ležala na zemlji počinje da ga vuče za nogu. Tražila je pomoć jer je njeno dete počelo da se guši i zabacuje glavu.
– Postavio sam oboje dece na bok, jedno sa moje leve, drugo sa desne strane. Istovremeno sam pokušavao da im otvorim usta. Uspelo mi je. Počeli su da povraćaju krv i belu penu, ali su prodisali. U tom trenutku me uhvatila panika, uradio sam sve što znam. Molio sam boga da što pre dođe Hitna pomoć. Deci sam non-stop nešto pričao, iako su bili u nesvesti. Ubrzo su se čule sirene kojima sam se prvi put u životu silno obradovao. Pogledao sam oko sebe i video ljude koji stoje i nemo gledaju povređene. Među njima su bili i policajci. Samo je jedan mladić umivao jednog od dečaka i kvasio mu usne. Bio sam u šoku – seća se Vajić tih dramatičnih trenutaka.
U tom trenutku žena koja je shvatila da je joj je majka poginula u udesu počela je da zapomaže, pokušavajući da ustane, što bi moglo da pogorša stanje njenih povreda. Nije znao kako da je umiri. Naposletku je legao kraj nje i počeo da razgovara, da je teši i bodri. To je trajalo tridesetak minuta.
Kada su svi povređeni bili zbrinuti, Saša se vratio u kola. Kćerkica se probudila i rekao joj je da je pukla guma. Došao je do kuće, okupao se i odmah krenuo u Urgentni centar, da obiđe povređene. Na hodniku je sreo jednu od žena kojoj je zaustavio krvarenje iz glave. Prepoznala ga je i počela da plače. Zamolila ga je da ode do dečje klinike u Tiršovoj i da joj javi kako je njeno dete. Tek kada je obišao sve, umirio se i vratio svojoj porodici.
Sa svima koji su povređeni i sa njihovim najbližima i dalje je u kontaktu. U oktobru oni su poslali pismo zahvalnosti Vojnoj akademiji navodeći detalje herojskog čina profesora Vajića. Kolege su bile u šoku. Nisu znali ništa o tome. Kada je nakon toga Saša ušao na čas, kadeti su ga dočekali gromoglasnim aplauzom. On je iskoristio priliku da im još jednom ponovi koliko je važno da budu dobro obučeni, kako bi mogli da deluju staloženo i stručno u svim situacijama. Siguran je da bi sve njegove kolege iz Vojske postupile slično.
Na kraju razgovora za naš list, Vajić ističe da ne želi da ovo bude samo priča o njemu. Želi da pohvali hrabrost i stručnost vatrogasaca i ekipa Hitne pomoći. I ne želi da prećuti kako je, nad tom saobraćajnom tragedijom, ostala da lebdi tamna senka ljudi koji su okrenuli glavu i produžili vožnju dok su kraj njih nečiji životi visili o koncu...